Poziciju novopokrenute edicije Savremena srpska drama,u okviru izdavačke delatnosti Muzeja pozorišne umetnosti Srbije, valja sagledati iz najmanje dva ugla. S jedne strane, ova biblioteka – čije će se sveske ubuduće pojavljivati pred čitaocima dva puta godišnje – sadržaće po pet dramskih tekstova savremenih domaćih dramatičara da bi ponudile svojevrsan presek kroz aktuelno stanje našeg dramskog spisateljstva, pokušaj da se javnost infor- miše o onome što trenutno rade, odnosno pišu već afirmisani stvaraoci. S druge strane, međutim, ne treba smetnuti s uma ni da se ova edicija pojavljuje u kontekstu koji je određen postojećim muzejskim izdanjima, ponajpre bibliotekom Dramska baština čije se svako kolo, sa po pet naslova, pojavljuje jednom godišnje. Važno je, takođe, podsetiti i da već nekoliko godina časopis "Teatron", još jedna publikacija Muzeja pozorišne umetnosti Srbije, u svakom broju donosi po dva teksta domaćih dramskih pisaca naših savremenika. I dok Dramska baština iz arhiva na svetlost dana vraća dramska dela koja su svojevremeno formirala repertoare ključnih nacionalnih teatarskih institucija, pre svega beogradskog Narodnog pozorišta i Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, objavljujući tekstove koji nikada do sada nisu štampani, a ako svojevremeno i jesu, ta izdanja danas više nisu dostupna čitalaštvu, dotle Teatron pokušava da ostvari što celovitiji uvid u aktuelna zbivanja na domaćoj dramskoj literarnoj sceni.

No, s obzirom na činjenicu da u jednom svom broju po pravilu "Teatron" publikuje tekstove nagrađene na (anonimnom) konkursu za Nagradu "Branislav Nušić" Udruženja dramskih pisaca Srbije, kao i da redakcija svoju pažnju ne retko usmerava na komade koji su dobili priznanja na drugim, sličnim konkursima (kao što su, na primer, jagodinski Dani komedije), jasno je da ritam izlaženja ovog časopisa od četiri broja godišnje ne omogućava potpuno ispunjavanje predviđenog zadatka. Tako postaje evidentna i izdavačka strategija Muzeja uteme- ljena na potrebi da se u podjednakoj meri ukaže pažnja i domaćoj pozorišnoj prošlosti ali i afirmiše naša teatarska sada- šnjost. Uostalom, nije nimalo slučajno što su se pri realizaciji ovog izdavačkog poduhvata na istom zadatku našli Muzej pozorišne umetnosti i Udruženje dramskih pisaca koje, ne samo pomenutim konkursom za nagradu koja nosi ime slavnog srpskog komediografa, nego i nizom drugih aktivnosti pokušava da učvrsti poziciju dramske literature u kontekstu sve haotičnijih prilika u kojima živimo. U najavi nove edicije valja naglasati i da je namera redakcije i pokretača ove biblioteke da u podjednakoj meri afirmišu ne samo literaturu namenjenu dramskom teatru i tzv. odrasloj publici, nego i, želeći da ponudi što širi i celovitiji uvid u domaće dramsko stvaralaštvo, autore koji pišu za pozorište koje se obraća najmlađima, pa i one koji se obraćaju lutkarskom teatru. Izdavačku delatnost Muzeja vezanu za dramsko stvaralaštvo ne treba razumeti samo kao predlog za formiranje budućih repertoara ovdašnjih pozorišta, odnosno konkretnu ponudu upravama domaćih teatara, vazda sklonih žalopojkama zbog hroničnog nedostatka domaće drame, već prvenstveno kao relevantan materijal na osnovu kojeg će jednom biti moguć celovit istoriografski uvid u istoriju domaće drame. A to buduće vreme će, nadajmo se, biti u stanju da ponudi tačne ocene.

Aleksandar MILOSAVLjEVIĆ

Rođen je u Beogradu 1943. godine. Završio Filološki fakultet i Fakultet dramskih umetnosti. Radni vek proveo, uglavnom, u pozorištima kao dramaturg, umetnički direktor, upravnik. Objavljivao pozorišne kritike u "Politici ekspres" (1975/77) i pesme u književnim časopisima ("Savremenik", "Knji’evnost", "Delo" i dr.) sedamdesetih godina. Roman Smrt pukovnika Kuzmanovića objavila mu Srpska književna zadruga (Beograd 1986) a Enciklopediju običaja i verovanja (sa M. Zupancem) izdavačka kuća "Sfarios" (Beograd 1989). Autor je opusa od petnaestak drama, koje su štampane u periodici, ili kao posebna izdanja, a najčešće izvođena na pozorišnim scenama i televiziji. Kao dramski pisac više puta nagrađivan. Za dramu Propast carstva srpskog dobio drugu nagradu na konkursu Udruženja dramskih pisaca Srbije, a za drame Nebeska vojska i Zmaj od Srbije nagrade "Branislav Nušić" istog udruženja. Za dramu Zmaj od Srbije dobio, takođe, nagradu na Festivalu praizvedbi u Paraćinu, 1994. godine, a iste godine, na XXIX Sterijinom pozorju, Sterijinu nagradu za savremenu komediju. Za dramu Karađorđe dobio nagradu na Susretima profesionalnih pozorišta Srbije "Joakim Vujić", 1995. godine. U dva mandata, 1984. i 1987/88. godine bio predsednik Udruženja dramskih pisaca Srbije. Drama Gospodin ministar imala je praizvedbu 1995. godine u Bugarskoj, u Dramsko-muzičkom teatru "Konstantin Kisimov" iz Velikog Trnova.

Jelica Zupanc, dramski pisac (1952) rođena je sticajem okolnosti u Ćupriji bez pravih korena u tom kraju (majka Beograđanka, otac Hercegovac, živeli u Beogradu) i tu je provela prvih 11 dana svog života. U Beogradu odrasla, pohađala osnovnu školu "Braća Ribar", maturirala u II beogradskoj gimnaziji i diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek dramaturgije, 1975. godine. Već 20 godina radi kao urednik u Televiziji Beograd. Poslednjih godina radi na ciklusu drama o izuzetnim ženama koje su obeležile 20. vek. Objavljena i izvedena dramska dela: Pozorišne drame: Crnjanski ili lako je Andriću (1986 "Scena", 1987. "Atelje 212" Beograd), Srbijom uzvodno (1989. Beogradsko dramsko pozorište), Ognjena kupina (1992. "Scena". 1997. "Raška" i Teatar "Joakim Vujić" Kragujevac), Gle, Srbi (1990. Festival monodrame i pantomime, Zemun), Isidora (1989. Festival monodramne i pantomime, Zemun). TV drame: Učini to svojski (1985. Televizija Sarajevo), Zagreb-Beo- grad preko Sarajeva (1992. Televizija Beograd), Isidora (1995. Televizija Beograd), Naša Engleskinja (1997. Televizija Beograd). Radio drame, u saradnji sa svojim suprugom, dramskim piscem, Mio- dragom Zupancem: Zamena (1974) i Kuća na Kalvariji (1975). Nagrade: "Branislav Nušić" – nagrada Udruženja dramskih pisaca Srbije za najbolji dramski tekst u 1985. godini za dramu Crnjanski ili lako je Andriću i TV nagrada za najbolji scenario u 1995. godini za Isidoru. Nova drama Nedovršena simfonija, o Almi Maler, već je u pripremi za snimanje na Televiziji Beograd.

Vladimir Đurić Đura

Rođen 1960. godine. Otac Ostoja, naučni saradnik, majka Dušanka, pre- vodilac. Apsolvirao Opštu književnost na Filološkom fakultetu i diplomirao dramaturgiju na FDU. Od 1986. godine slobodni multimedijalni umetnik. Magistarske studije teatrologije pohađao na beogradskom FDU. Istraživao medije kao počasni gost na SSEES u Londonu. Bavi se pisanjem poezije, priča i romana, a profesionalno piše scenarije i drame, koje se igraju kod nas, (Ban Strah, Džet set, Groblje mačaka, Beogradske priče, Alisa u zemlji čuda) i u inostranstvu (Games people play Import Theatre Company, Edimburg 1993). Kao radio drame izvedene su mu Džet set i Balada o unutrašnjem moru. Bavi se esejima i teorijskim radovima koje objavljuje u periodici, u Etemri, New Momentu, Košavi, Teatronu, a uskoro mu izlazi knjiga Mitologije Tebnosveta. Povremeno komponuje i peva, nekada davno u grupi Heroji, a sada u grupi Đura i Mornari. Za uspelije književne radove smatra svoj roman prvenac Hvalisavi roman & Super, zbirku kratkih priča Đurine smešne priče i kratke priče sa Ozonovog konkursa koje su mu objavljene u zbirkama Osluškivanje tišine i Otkucaji peščanog sata. Objavio preko stotinak priča u književnoj periodici i magazinima, od časopisa NON, preko Studenta, Književne reči, Reči, Talasa, Školarca do Beorame.U časpisima Scena i Teatron objavio drame Grad, englesku verziju The City, i drami In/Out. Drži predavanja na SSEES London University studentima slavistike ili radi radio eseje za BBC Njorld Service. Član je predsedništva Udruženja dramskih pisaca Srbije od 1998. godine.

Rođen 1961. godine u Nišu. Član udruženja dramskih pisaca Srbije od 1991. god. Za sebe kaže da je “glumac po rođenju, pisac po opredeljenju i reditelj po ubeđenju”. Od 1983. godine je stalni član ansambla niškog Narodnog pozorišta, na čijoj sceni je odigrao preko pedeset uloga. Njegove dramske tekstove (Seme, Bluz osmeh, Soko zove orla, Juriš u budućnost, Gangster-bajteri, Tamni vilajet, Ajd' kaži, al' po duši, Kraljević Marko i Musa Kesedžija, Veliki princ, Sama u kući.) izvodila su pozorišta u Banja Luci, Beogradu, Vršcu, Paraćinu, Nišu, Zaječaru, Leskovcu i Vranju. Režirao je desetak predstava, uglavnom su to bile scenske postavke dramskih tekstova koje je sam pisao, a najveći uspeh kod publike imale su njegove režije kabarea Niška kabariška, Vic kabare, Dečiji rok end rol kabare i Ženski šovinistički kabare. Dobitnik je više nagrada za glumu i dramsko stvaralaštvo.

Dramom je počela da se bavi sa tri godine, jer je tada prvi put pobegla od kuće tražeći sebi dom. Kada je naučila da čita i piše našla je mogućnost da stvori sebi život kakav joj je bio potreban u svakom trenutku. Još dok je bila student dramaturgije (19 godina) izvedena joj je prva drama Belo kao sneg i gips, i još mnogo godina posle toga bila je najmlađi dramski pisac u zemlji. Posle toga napisala je sledeće drame: Askanije, volim te, Brat ili sestra, Geršla, Beli kralj – crna kraljica, Domaća radinost, Hajde da živimo zajedno; scenario za igrani film Uroš blesavi; TV serije: Rođaci iz Lazina, Ključ za sve brave, Pazi sveže obojeno; nekoliko radio drama, i Javor na šinama. Većina ovih drama je nagrađena ili učestvovala na poznatim festivalima u: L Rošelu, Teheranu, Puli, Ohridu, Neumu, a neke od njih su otkupile inostrane TV stanice. Kao urednik u Televiziji Beograd svoj duh i profesionalnost je unela u veliki broj emisija za decu. Njen deka Bogosav je govorio da je ona srećno biće jer će moći da se bavi svojim poslom dramskog pisca dok je živa, i da živi dok god bude mogla sebi i drugima (uglavnom deci) da piše o tome šta je važno, a šta nevažno, o stvarima koje se nazivaju pravim imenom, najviše o ljubavi. Rođena je u Beogradu kao Dragana Jovanović, srećno udata i majka Filipa i Anje, koji ne beže od kuće jer zajedno imaju pravi dom.