Siroti Murkul – naš jadni otac – on je dingo, ima par načuljenih ušiju i on reži. Ima, doduše, oštre zube koje odlično skriva osim jednog koji pokazuje u ustima kada želi da upozori belce da nema više kud da uzmič e. Naš gazda tvrdi da bi Murkul, začas, mogao da pregrize čak i komad žice: “Uhvatio je više kuršuma no što ima dlaka na glavi.” Beli čovek održava priredbe pod otvorenim nebom i govori da smo mi u srodstvu sa plemenskim psima. “Oblik nije važan.

Svi su oni iz divljeg žbunja.” Počeli smo da putujemo mnogo pre nego što smo Japa – moja sestra i ja, prvi put proškiljile našim psećim očima i ugledale čelični kavez oko nas, i stara, masna radna odela na kojima nas je majka dojila dok se Murkul, još uvek, sećao žbunja. On leži sklup čan u jednom uglu kaveza i drhti; to čini pred svaki nastup jer niko živi ne zna koliko će još dugo moći, čitave glave, da odbija puščana zrna. Podno očevog vrata ima jedan stari ožiljak. Nežna kožica oko njega pomodrela je i podrhtava jače od ostalih delova njegovog tela.

Japa mu liže tu staru ranu. Naša Nandi, naša majka, činila je to uvek pre nego što bi on izlazio iz kaveza da hoda ispred strelca. Beli čovek se, verovatno, pribojava da Murkul nije dovoljno sposoban za ovu predstavu; on gura ruku u kavez i češka ga iza ušiju. “Nemoj da me izneveriš – jedva sam se oporavio od gubitka zbog one proklete kučke”. On krivi sirotu, staru Nandi što je izgubio opkladu sa strelcem; to ga je gotovo uništilo. Bio je to loš dan. Izgubili smo oko pola čopora pasa. Gazda i dalje drži ruku u kavezu i pokušava da gladi očevu bradu. “Ovoga puta, kockamo se zajedno, upamti – to je dogovor.” Beli čovek povlači ruku, zatim mrmlja glasno sebi u bradu kako će to biti krasan sportski dan i da će svaki čovek, sa svojim psom, pohrliti da se kladi. Postavili smo šatru iza hipodroma. Kada smo poslednji put bili u ovom gradu, šou smo izvodili na tom istom mestu. Ovaj dan je, takođe, obećavao i gazda nam veselo reče da veći broj ljudi dolazi da oku ša sreću sa nama nego sa trkačkim Pod šatrom 33 konjima. Nandi je bila ta kojoj je uvek sve pričao jer je volela da se nasloni na šipke kaveza i, fiskajući repom po prašnjavom podu kaveza, pažljivo sluša šta on ima da kaže. Sirota stara Nandi verovala je svakoj reči koju bi taj čovek izgovorio. Nedugo posle toga, progledale smo i shvatile da smo tu samo nas dve, Japa i ja; drugu mladunčad morali su da izbace iz kaveza jer je isti bio suviše tesan za devet štenadi. “Očas ćeš ponovo biti spremna za teranje” imao je običaj gazda da teši majku.

Ona je to primila mirno ali, sledeće noći, kada se mesec digao iza žbunja blizu naše šatre, urlikala je i sedeć i cvilila čitavu noć. Dok se mesec provlačio kroz magličasto nebo, ono je bilo mutnjikavo, iste boje kao što smo mi dok smo mladi – a ona je zavijala, u takvoj noći. Narednog jutra odbi da jede i danima nije uzimala hranu; a kako je dojila vungara, štene, kao ni jedna druga kučka, nije mogla duže to da nastavi prazna stomaka. “Dovodim ti zgodnog drugara iz žbunja,’’ reče joj gazda. Jedan prijatelj belog čoveka namamio je Murkula u zamku postavljenu u kavezu i ovaj je doplovio iz varana, naše stare zemlje.” “Ni jedan čopor ne treba da bude bez vođe”, govorio je gazda ljubazno. Verovao je da s Murkulom nimalo neće ići lako, ali će moći da nauči bar kako da umakne pu ščanim zrnima. “Dajte im vremena, stari psi mogu da nauče nove trikove; ni dingosi se nimalo ne razlikuju.” Majka mu poverova; proturi njušku kroz šipke i poče da liže belu ruku. Obećano joj je da će joj, posle njenog sledećeg teranja, biti dozvoljeno da odneguje ceo svoj nakot. Štenad nisu dobra kao meta za strelca; treba im puno vremena da nauče kako da umaknu puščanim zrnima, a i jedu previše, ali majka je bila glavna za vođenje posla i beli čovek je želeo da joj ugodi. Naš Murkul još uvek drhti; uznemireno zuri u ljude koji pripremaju teren izvan kaveza i oblizuje se. Iskopana je velika jama; oni će je, uskoro, ispuniti drvima i zapaliti vatru. Gazda proverava da li su drva suva, sipa malo kerozina preko njih, a onda pali gomilu. Kada plamen utihne a drvo se zažari, preko jame postavljaju dugačku gredu koja premošćuje bleskavu vatru. Murkul će uskoro morati da hoda po njoj dok je na nišanu strelca. Od jednog kraja grede do drugog šetnja je veoma kratka, ali do momenta kada se sve završava, veliki broj metaka, koji pogode metu, fijukaće kroz Murkulove dlake.

Danas će verovatno biti prilično velika gužva, možda čak i veća nego kada smo bili ovde poslednji put. Bilo je to onda, kada je Nandi morala da hoda po gredi. “Ne mogu da podnesem da još jednom izgubim”, molećivo će gazda našem ocu. Beli čovek bi hteo da ga pomiluje, ali zadržava šaku van kaveza. Biće da se pribojava onog zuba ispod podrhtavajuće Murkulove usne. Odmah potom čuje se režanje i na trenutak pojavljuje se vrh njegovog jezika. Otac ne ispoljava bes često, ali on ovim želi da podseti gazdu da bi, za sve njih, bilo sigurnije da se čopor oslobodi. Gazda mumla nešto u smislu obe ćanja da će da nas oslobodi kada predstava bude završena, naravno, ako se sve bude odvijalo kako treba. Zašto smo, uopšte, morali da se vraćamo ov de? Trebalo je držati se podalje od mesta koje te košta pola čopora. Greda je podignuta na rakljaste stubove, nekoliko stopa iznad svetlucave vatre. Kada Murkul bude išao po gredi, najbolji lovac u gradu držaće ga na nišanu svoje cevi. Iza belog lovca stajaće gomila ljudi od kojih je svaki uložio novac u opkladu. Ako oca obore, za svaki naplaćen dolar moraće gazda da vrati deset. “Pripazi na tu tvoju krivu nogu, nemoj da me obrukaš.” – reče on Murkulu. Na jednoj od Murkulovih nogu ima jedan ožiljak, daleko veći od onog na vratu; podseća na oguljenu koru drveta.

Tu jedva da se zadržao mrvičak mesa, ko ža je osetljiva, modra i drhturi kad god je hladno. Za svežih noći otac često podvuče tu nogu ispod mene da je zagreje; ujutro onda nije tako ukočena. Vest da ćemo, posle priredbe, biti slobodni, oraspoloži Murkula. On ustade i promuva se po kavezu. “Nastavi da greješ tu jebenu nogu – to će ti pomoći.” Za ovo ne treba kriviti belog čoveka jer ta rana na očevoj nozi potiče još otud iz žbunja. Upao je u zamku, pa je zubima pokušavao da oslobodi priklještenu nogu, kada ga lovci uloviše. Dobro je za nas što tako učiniše, jer svaki čopor treba da ima svog sopstvenog vođu; bez njega ne bismo mogli da gajimo nadu da ćemo da se vratitimo u žbunje. Otac prestade da se kreće. Trebalo bi da pokuš am da mu ližem ranu na toj jadnoj nozi ne bi li je ponovo zagrejao. Gle, ojačao je, griva mu se kostreši, i on ponovo reži. Iznad vatrene jame, do koje možeš bumerangom da dobaciš kamen, nalazi se čovek koji nešto barata s puškom. On nosi kapu od lisič jeg repa, navučenu napred, i tamne naočare; ipak zaklanjanjem lica ne ćeš prevariti starog dinga. Taj čovek puškom je oborio našu Nandi kada smo poslednji put bili ovde. Iza lovca, sjatio se ceo grad. “Svaki čovek sa svojim psom došao je ovamo”... – gazda mora da je prepoznao strelca jer mu glas, najednom, postaje suv ... – “došao je ovamo da bi se kladio.” Strelac je doneo svoju pu šku, možda baš istu onu iz koje je pucao i ranije. Ne postoje pravila koja bi ga sprečila da koristi sopstveno oružje, mada bi gazda radije da mu pozajmi pušku koja je predviđena za priredbu.

Naša Nandi, naviknuta na gazdinu pušku, koračala je veoma spokojno. Niste mogli primetiti nikada da uzdrhti pred nastup. Retko bi joj meci zaparali krzno; znala je kako da se drži čak i pred najboljim strelcima. “Da, još bi ona bila sa nama da nije bilo Jape” – tvrdi gazda. Moram da se uspravim na zadnje noge da malo lizućem Murkulovu bradu; on se najčešće opusti pošto ga nežno pogladim po dlaci; Nandi ga je često tako tetošila; čak je i Japu naučila da to radi. Njih dve bi, istovremeno, svaka sa po jedne strane njegovog lica, lizale očevu bradu, i njega bi to osna žilo da izađe i hoda po gredi. Gazda je verovao da Japa nikada neće biti dovoljno dobra, bez obzira koliko se na ša majka upinjala da je obuči. “To štene izgleda pomalo čudno – nadam se da nije epileptičarka”, primetio je jednom beli čovek ugledavši moju sestru kako leži na podu. Ona se brzo oporavljala, ali kada bi dobila napad dok je gazda u blizini, majka bi hitro počela da se valja preko nje kao da se igraju. Jednom beli čovek priđe bli že i pogleda kroz šipke, ali najgori deo epileptičnog napada već je bio prošao, a Nandi brzo pokri moju sestru i mene masnim radnim odelima kako bi se činilo da pod njima spavamo. Kapak na kavezu se otvori; Murkul lagano izlazi. Slabašna njegova noga mu poklecuje dok pokušava da kroči na gredu; za trenutak se čini kao da će telo da mu sklizne unazad, ali on se čvrsto, svojim prednjim kandžama, hvata za drvo i uspravlja uz motku. Tako podignut izgleda bolje; podiže svoj čupavi rep da održi ravnotežu. Hitro se osvrće i, za trenutak, kao da bi mi dao znak repom da nema mnogo da hoda. Treba još samo, krupnim korakom, da stigne do kraja grede i bićemo slobodni – svi mi – gazda je to obećao. Beli čovek je naš gazda, majka nam je tako rekla.

Međutim, ona je smatrala da moramo da se držimo Murkula jer on je jedini u stanju da nas vrati u žbunje. Gazda nešto mrmlja i kao da je ljut. Ne mislim zbog toga što nam je dao reč da će da nas oslobodi, već iz bojazni da Murkul može da padne sa grede i tako upropasti celu stvar. “Pripazi tu jebenu ćopavu nogu!” Zbog čega beli čovek mora da viče? Murkul je hodao ispred strelaca toliko puta ranije i uvek je ostajao živ. Možda baš ta njegova kriva noga navodi stelca na pomisao da može da ga obori prvim hicem. Ispred Murkula ima jedna crveno ofarbana crta; čim zakorači preko nje, pucanjava počinje. Kada bi naša Nandi morala da hoda ispred strelca, uvek bi zastala kod tog crvenog znaka i hitro pogledala puščanu cev. Godinama je učestvovala sa gazdom u ovakvim predstavama i, posmatrajuć i strelca, po njegovom pogledu mogla je da proceni u kom će pravcu da se pomera cev. Uvek smo to posmatrali kroz šipke od kaveza. Japa to nikako nije volela; plakala bi i često držala šape preko očiju dok je majka koračala po gredi. Majka je smatrala da treba da učimo kako da izbegnemo metke, još dok smo mali. U kavez bi stavljali jednu debelu dasku, podignutu nekoliko stopa od zemlje, i ona bi šetala po njoj kao po gredi. Dok je tako šetala, morali smo da kevćemo, kao bajagi da pucamo u nju, a ona bi pritom morala da saginje glavu kako je ne bismo pogodili. I Murkul zastaje kod crvene crte. On obično gleda u strelčeve oči umesto u cev i, na osnovu njih, naučio je da proceni kada će beli čovek da puca. Međutim, taj čovek koji ga drži na nišanu, ovoga puta, nosi tamne nao čari i biće teško odrediti kada će njegov prst da povuče oroz. Metak je ispaljen; mora da je puščano zrno sevnulo kroz grivu jer komadići krzna lete po vazduhu iznad treperave vatre. Gubitak malo dlaka nije ništa stra šno jer, dok stignemo do varana, ponovo će da poraste. Kada se budemo našli u svojoj zemlji, otac će nas voditi u dugu šetnju da obeležimo naše plemenske granice.

Pre nego što krenemo, njegova bešika moraće da bude vrške puna, jer će tamo biti dosta drveća i krupnog kamenja koje treba obeležiti zapišavanjem, a potom tražiti da nam se vrati naša plemenska zemlja. Mora da je metak upravo promašio Murkula jer on naglo skače unazad. Strelac ponovo puca i vrh očevog repa raspršuje se po vazduhu. Nandi je imala običaj da na isti način skače unazad; ovo razjari strelca i on, na brzinu, puca ponovo. Gle, Murkul ponovo ćopa. “Kreći napred, ti tronogi melezu!” – uzvikuje gazda. Otac ga posmatra i pokazuje zube – ne voli da viču na njega. Nije trebalo, ni na tren, da skreće pogled sa strelca.Tada smo svi videli šta se dogodilo Nandi. Jedna od Murkulovih zadnjih nogu pravi mu problem – s rupice na nozi, niz krzno, slivaju se kapi krvi. Tamne naočari strelčeve otežavaju ocu da odredi kada ovaj smera da opali. Sa ovim strelcem s naočarima sreo se samo još jednom, ranije; tom prilikom metak mu je prošao ispod donje čeljusti i pokidao mu kožu. Da otac nije iskosio glavu naviše, u zadnjem momentu, mozak bi mu bio raznet u paramparč ad. Preživeće on i sa ovom ranom, samo što su mu noge došle crvene; biće potrebno izvesno vreme da se zaleče. Kada se budemo vratili u našu zemlju, moraću da mu pomažem pri zapišavanju drveća, odnosno, u označ avanju zemlje našeg plemena. Ku čka dingosa moći će to da učini jer i mi imamo bešiku. Trebaće samo malo vremena pa da pristigne moj prvi nakot. S Murkulom i sa mnom na slobodi u žbunju, biće nas uskoro ceo čopor – ceo varan, pleme. Gazda ponovo psuje: “Ti krivonogi melezu – kreći napred!”

Ne treba da cvilim niti da dižem dževu. Zašto se beli čovek naljutio? I Nandi je, na početku, koračala sporo; strelca bi navela da poveruje kako ima dovoljno vremena da puca, ali kada bi prešla, otprilike, pola puta, naglo bi sko čila napred poput zvezde padalice ne ostavljajući nimalo vremena puščanom zrnu da je dostigne. Tokom svoje poslednje predstave, kada se upravo spremala da skoči, Japa je skiknula pre nego što je stiže jedan od njenih epileptičnih napada. Sirota, stara Nandi, osvrnula se na kavez, zaboravivš i sasvim na strelca – tako ju je, taj strašni čovek iza puške, pogodio. Loš dan za sve nas. Gazda, ljut što mora da isplati opkladu, glasno je ispaljivao psovke. Ode do kaveza dok se Japa još uvek oporavljala od napada. “Ne mogu više da podnesem tvoje proklete epileptične ispade” – zgrabi, pritom, za vrat tog sirotog malog stvora i baci u vatru. Otac mora da je već izveo svoj skok. Tane mu pogodi rep raspršivši unaokolo čuperke krzna, ali on je bezbedno stigao na drugi kraj grede. Gazda je trebalo da bude tamo da ga nagradi komadićem biskvita i da ga pomiluje što je uspeo, ali taj čovek je zagledan negde prema svetini. “Molim te ostani i za drugu rundu.” On dolazi do kaveza i otvara poklopac, a zatim podiž e mene da pokaže da ću ja biti sledeća koja će da hoda po gredi. “Platić u...” čovek nije imao vremena da ka že rulji koliku će sumu da plati za svaki uložen dolar, u slučaju da budem upucana, jer Murkul skoči s grede i zareža, sve dok mu zubi ne dočepaše vrat belog čoveka. Strelac opali ponovo, a onda zastade da napuni pušku.

Ne verujem da je metak pogodio oca. Videla sam kako odlazi ćopajući dok nije nestao u žbunju. Uzrok ćopanju morala je biti rana Pod šatrom 37 koju je zadobio ranije jer je poslednji ispaljeni metak pogodio gazdu umesto njega. Ovaj podiže ruku u vazduh pokuš avajući da nešto kaže rulji, zatim je spušta nazad pritiskajući grudi da zaustavi potok šikljajuće krvi.. Tetura se, a onda pada na kavez, ali oči mu ostaju širom otvorene. Moram da se dočepam žbunja pre no što se rulja približi. Treba da stignem Murkula. Ići ću pored njega; ukoliko se osloni na mene manje će ga boleti ranjena noga. Ne verujem da će belci produžiti da nas traže do šipraž ja, ne bar izvesno vreme, a dotle ćemo preći dobar deo puta do našeg plemenskog žbunja. Ništa više neće moći da nas zadrži. Ipak, zastaćemo, tu i tamo, na časak, da predahnemo, i to će biti zgodna prilika da ližem očevu ranu.

Prevela sa engleskog Zorica M. Petrović

BELEŠKA O PISCU

Sreten Božić (poznatiji u svetu pod pseudonimom B. Vongar, kojim potpisuje svoja književna dela napisana na engleskom jeziku) rođen je 1952. godine u selu Gornja Trešnjevica kraj Aranđelovca. Krajem pedesetih, dve godine provodi u Parizu, a 1960. seli se u Australiju gde i danas živi. Pi še poeziju, drame, pripovetke i romane. Gotovo sva njegova dela posve ćena su životu i sudbinama australijskih starosedelaca, Aboridžina, koji tavore u neprestanoj ugroženosti i opasnostima istrebljenja. Sreten Božić (B. Vongar) je vrhunski australijski pisac ali i jedan od najznač ajnijih pisaca srpske dijaspore. Pored brojnih priznanja dobio je i dve naše ugledne nagrade – “Rastko Petrović” i “Stojan Stiv Tešić”, koju mu je 2006. godine dodelilo Ministarstvo za dijasporu Srbije. Najvažnija dela su mu: Aboridžinski mitovi – u koutorstvu sa Alanom Mar šalom (1972); zbirke priča: Grešnici – priče iz Vijetnama (1972); Put u Bralgu (1978); Babaru (1982); Marngit (1992); zbirka pesama Bilma (1984); romani: Pratioci (1975); Materica (1983), Karan (1985); Gabo Đara (1987); Raki (1994), autobiografijska proza Dingova jazbina (1999); drame: Gulviri i Bogo (1964); Kamen u mom džepu (1975); Selo Balang (1975); velika fotomonografija Čast i ruda (2006). Većina knjiga Sretena Božića (B. Vongara) prevedena je na nemački, francuski, holandski, španski, ruski, japanski i kineski jezik. Na srpski jezik prevedene su knjige Put u Bralgu i Babaru (Narodna knjiga, 1985), Cvet u pustinji (Prosveta, Niš, 2004), Poslednji čopor dingosa (Matica iseljenika Srbije, Beograd 2005) i Bilma (Centar za kulturu i obrazovanje op štine Aranđelovac, 2005). Sreten Božić živi i stvara u Melburnu, Australija. Tumačenja reči australijskih