7.

“Pozorišni pregled” bio je početkom 20. veka obavezna rubrika svakog književnog časopisa i većine dnevnih listova. U prvoj deceniji dvadesetog veka šesnaest beogradskih listova i časopisa, imalo je svoje “pozorišne referante”, kako piše u Pozorišnom godišnjaku za 1908. godinu (str. 38), i na tom popisu nalazi se preko trideset imena (!). Na žalost, kompleti beogradskih dnevnih listova su desetkovani, te nije moguće izvršiti kompletnu rekonstrukciju recepcije dela. Samo smo uspeli da dođemo do šest osvrta na novu komediju Kapetan– Pantelijina posla. I, kao što to kod nas često biva, mišljenja kritičara umnogome se, čak u potpunosti razilaze, a kreću se od negiranja svake vrednosti dela (“Nije skoro preko pozornice... prešla ovako glupa stvar”) do odavanja vrednog priznanja (“Činiće možda datum u srpskom pozorištu”).

Kovačević beleži Popovićeva se ćanja, po kojima su samo listovi “Zvono” 1 i donekle “Štampa” i “Dnevni list” prikazali komad povoljno, a svi ostali nepovoljno, a “Mali žurnal” čak ga i lično napao: “Kako sam docnije razumeo, recenzent M. Ž. bio je neki rod glavnom junaku, kapetan Panteliji”, izjavljuje Popović. No, pođimo redom. Samouprava, list Radikalne stranke, nije donosio redovno pozorišne prikaze, a saradnici kulturne rubrike su bili Miloš Dimitrijević i Bo židar Jovanović. Ovog puta list je doneo prikaz (s potpisom M.) u kome recenzent delu negira svaku vrednost, čiju smo prvu rečenicu već citirali: “Nije skoro preko pozornice Kralj. Srp. Narodnog Pozorišta prešla ovako glupa stvar.

Čovek ne zna kome pre da se čudi: ili piscu koji je imao smelosti da sa ovakom stvari iziđe pred publiku, ili onome koji je ovako koješta pustio na pozornicu !?... Interesantno da su sva lica u ovome ko madu udarena mokrom čarapom – kako se veli. Ama nikoga pametnog u čitavom srezu, izuzimajući sirotih glumaca za koje bi se moglo reći da su pametni, ali se i u njih mora posumnjati jer da su pametni ne bi išli u šumu da drže probu!... Kažem vam, ovakoga kalambura nije skoro bilo na našoj pozornici. Sve to razvučeno je u tri duga čina, mesto da je pisac to izradio u jednom činu i dao Braninom pozorištu, pa da ga vidi Bog. Jedno što je ova dva večera bilo dobro, to je igra glumaca. Oni su, neka im je čast i hvala, dali sve što su mogli i, samo blagodareći njima, mogao se i gledati ovaj komad do kraja”2. Iz tona i načina prilaza delu recenzenta lista pre bi se moglo govoriti o pamfletu no o ozbiljnom osvrtu, ali takav kakav je najbolje ilustruje nivo pozorišnih prikaza nekih beogradskih listova u kojima je jedan od “umetničkih” kriterijuma bila stranačka pripadnost pisca. Čini se da je Todor Lj. Popović u velikoj meri platio svoj opozicioni stav, iako se krio iza pseudonima B. Bvić. Delo, list za nauku, književnost i društveni život, doneo je kraći prikaz svog saradnika potpisanog sa R. (latinicom). Pošto je ukratko izneo fabulu novog dramskog dela, recenzent zaključuje: “Komad sam po sebi nije ni od kakve literarne vrednosti. Ima nekoliko dobro udešenih iako prilično banalnih scena.

Jedna od tih je kad kapetanu javlja njegov potajnik da je video hajduke i kapetan govoreći po svojoj mašti daje prepredenom seljaku načina da skraja svoju laž. Scena je živa i g.g. Todorović i Stanković izveli su je dobro. Kao što je uvek slučaj u komadima iz poznate sredine tako su i ovde glumci uložili sav svoj trud. G. Hristilić i g. Stojčević su igrali vrlo dobro. Te su se večeri opazile poneke dobre stvari na g. Tasiću, a g. g. Belkić i Damnjanović bili su vrlo dobri. Da nije bilo dobro odigrano po svoj prilici komad ne bi bio primljen čak ni od mediokriteta”3. Karakteristično da ni jedan od dvojice recenzenata, hvaleći gluma čki doprinos delu, ne navodi njihove uloge, sem u jednom slučaju. Prvi recenzent čak ni toliko. Pozorišni kritičar dr Kamenko Subotić (pseudonim –S) na stranicama Beogradskih novina daje, takođe, nepovoljan sud o novoj komediji, nalazeć i da “pisac nema pozorišne kulture”. Kritičar priznaje da je pisac komedije “u stanju da opazi neke karakteristič ne crte našeg palanačkog i seoskog društva, ali nema ni trunke pozorišne otmenosti da to dramski iskaže”, te da je stekao “mišljenje koje za dramskog pisca s ozbiljnom ambicijom ne može biti laskavo”.

Taj svoj sud Subotić obrazlaže tako što nalazi da u komediji ima “dobra materijala za nekoliko naših tipova, no taj materijal je obrađen orfeumski”, a ono što je “najdragocenije i što može da bude zanimljivo, karikirano je, razvučeno, ponovljeno”. Kritičar zamera Upravi što je stavila na repertoar takav “neotesan komad” te da “protekcija” domaćeg repertoara treba da ima svoje granice, jer: “Mi bi (smo) razumeli da se prihvatila ma i slabija drama koja je napisana u duhu Sveta, Golgote ili Pod žrvnjem, ali posle takvih srpskih drama dopustiti da izađu na pozornicu KapetanPantelijina posla, to je pravi maler”. O scenskom izvođenju, kao i pomenuti kritičari, ima povoljniji sud: “Zdravi i do burleske karikirani materijal glumci su obradili što su bolje mogli, pa čak ni dosadna razvla čenja i ponavljanja nisu bila u stanju slomiti njihovu dobru volju i pohvalnu izdržljivost”. Subotić je izuzetak po tome što je pohvalio gotovo celokupan glumački ansambl: “Sava Todorović (Pantelija) sa užasnim strpljenjem igrao je izvrsno. Belkić (Paja Stavrić) dao je nekoliko vanredno uspelih momenata, isto tako M. Dimitrijević (Ignjat Vujić) i Hristilić (Vukadin). Ostali: Pavlovićka, Pavlica, Pavlović, Milojevićka, Haritonović ka, Lazarević, Šaponjić, Sotirović, Stanković, Stojčević, Tasić, Damjanović, Marković, Arsenović i Tucaković odigrali su svoje uloge vrlo dobro”4. Anonimni recenzent “Štampe” nalazi da je zaplet komedije naivan, da su mnoge scene vrlo nevešto napisane, “često neprirodno”, a “ličnosti prekomerno iskarikirane, ali nimalo duhovito”. Konstatuje da u komediji ima “nekoliko odlično izrađenih tipova”, i posebno izdvaja Proku potajnika, “jer je to tip potpuno nov u našoj literaturi i vrlo verno obra đen”. Analizirajući strukturu dela ocenjuje da je prvi čin najbolji, a drugi i treći da su vrlo slabi, “kako po tehničkoj obradi tako i po tipičnosti ličnosti”. Kao i prethodni kritič ari i recenzent “Štampe” smatra da je “komad donekle uspeo” zahvaljujuć i glumačkim kreacijama: “zasluga za to pripada g.g. Todoroviću (Pantelija) i Stankoviću (Proka).

Oni su igrali dva najbolje izrađena tipa u komediji, i odigrali su ih do sitnica s puno uspeha”. Nije prevideo ni ostale uspele role: “Nesumnjivo dobar je bio u prvom činu i g. Belkić (Paja praktikant). Svojom neznatnom, ali tipičnom ulogom seoskog predsednika, istakao se g. Tasić. G.g. Stojčević, Dimitrijević i Hristilić odigrali su vrlo dobro dvoje uloge”5. Jefta Ugričić, pozorišni kriti čar Politike, u dva navrata je pisao o novoj komediji domaćeg pisca na beogradskoj sceni. U ponovljenom osvrtu (do prvog nismo uspeli doći) pi še: “Rekli smo da je prikaz bio dobar, i da su mnogi glumci, gotovo svi, igrali svoje uloge s osobitom pažnjom. Stoga nismo ni hteli ređati sva imena, a istakli smo samo ime g. Belkića, koji se do sada vrlo retko isticao. ’Dnevni list’ u svojoj malo previše blagonaklonoj recenziji novog komada, obećao je da će u drugom broju o igri glumaca detaljnije progovoriti. I jutros je progovorio, i sve ono što je u poslednjoj alineji rekao o odista valjanoj igri naših mlađih glumaca u ovome komadu, tačno je, sasvim tačno. Ali je grehota što je g. Iks možda i nehotice propustio pomenuti izvrsnu igru g. Stankovića toga večera, koji je svoga Proku potajnika neobično dosledno i verno prikazao, kao što on obično i prikazuje uloge ove vrste”6. Stalni recenzent najuglednijeg knji ževnog časopisa Srpskog književnog glasnika Milan Grol veoma analiti čno prikazuje Popovićevu komediju, a prvom je rečenicom konstatovao da će ona “možda činiti datum u srpskom pozorištu”, bez obzira što po njegovom mišljenju “komad nije dobar, ali je daleko od onoga kako je predstavljen u kritici i kako je dočekan u publici”, čime pre svega očigledno aludira na Subotićevu kritiku. Objaš njenje za taj paradoks Grol nalazi u tome što “završavajući karijeru jednog dramskog roda koji je bio prilič no zloupotrebljen poslednjih godina, komad g. B. Bvića iskusio je sve ono nagomilano nezadovoljstvo s kojim su kritika i publika do skora još snishodljivo i kroz zube dočekivali tzv. komade ’iz narodnog života’” odnosno da ispašta “grehe i svoje knji ževne rodbine i svoje sopstvene”. Grol tačno uočava da “komad po činje kao komedija, ali već od kraja prvog čina prelazi u vodvilj, u kome ceo drugi i treći čin ispunjava komič ni ljuiproljuo”.

Poslednja dva čina “ispunjena su komičnim scenama plašljive seljačke potere za obrijanim Sterijinim ’Hajducima’. Scene su žive, katkad zanimljive ali u celini razvučene, nameštene, odveć neizmerno eksploatisane iz jedne situacije u osnovi komične, ali nedovoljne za razvijanje kroz puna dva čina”. Kriti čar zaključuje da se od pisca Gile vi še očekivalo, s jedne strane, a s druge, oštrije reakcije kritike tumači kao podignuto “merilo za ocenu srpskih komada”, od kojih se traži “više života, više ideja i opažanja, više izraza i više harmonije u obliku”. Na kraju, Grol svodi svoj blagonakloni sud: “U svakom slučaju pisac komedije KapetanPantelijina posla iz svega ovog ne mora izvući nimalo očajne zaključke za svoju karijeru – ako za nju oseća volje i pretenzija. U ovom ogledu on je nesumnjivo pokazao izvesnih književnih sposobnosti koje mogu biti dobra osnova jednom dramskom piscu. S iskustvom koje danas ima, njemu možda ne bi bilo teško učiniti srećniji pokušaj od ovog današnjeg”. Grol i u ovom osvrtu sledi jednu od osnovnih zahteva pozorišne kritike Srpskog književnog glasnika – podsticanje nacionalnog repertoara. U maniru svog vremena, ni Grol ne daje podrobniju analizu glumačke igre već se zadovoljava opštim utiskom, uz navođenje tek nekoliko glumačkih imena: “Kao uvek u komadima iz sredine koju dobro poznaju, glumci su ovom prilikom dobro igrali. Pored g. Todorović a koji naslovnoj ulozi nije dao ništa manje no pisac, zaslužni su još g.g. Stanković, Stojčević, Belkić, Hristilić, Tasić i Damjanović. Naročito su poslednja četvorica dali zanimljivo obeležene i žive tipove”

8.

Posle samo tri scenska izvođenja i pretežno negativnih ocena nove komedije, KapetanPantelijina posla su pala u zaborav, i pisac u svom knji ževnom radu više se nije vraćao dramskoj formi, ocenjujući, verovatno i sâm, da za nju nema dovoljno znanja i pravih sklonosti, nastavljajući pripovedač ko delo u kome se osećao sigurnim. No, istorija komedije time nije završ ena, ona ima i svoj epilog, koji je od zaborava sačuvao Božidar Kova čević zabeleženim iskazom samog Popović a: “Tek posle punih četrdeset godina, u proleće godine 1948, pored nekih neznatnih izmena u prvom i drugom činu i prepolovljenog trećeg čina, dodam četvrti i peti čin, i komediju tako prepravljenu pošljem upravi Narodnog pozorišta u Beogradu. Na nekolika moja pisma nadležnima u Narodnom pozorištu šta nameravaju da urade s mojom komedijom nije mi ni šta odgovoreno, a kad sam jednom li čno otišao i zatražio obaveštenje, odgovoreno mi je da oni neće da prave afere, jer moja komedija ima velike sličnosti s Nušićevim Sumnjivim licem. Koliko u samoj fabuli, još vi še u ličnostima: načelnik sreski, pisar sreski, praktikant, kapetanica, razmažena kći odnosno podsvojče – sve skoro isto. Skrenuo sam pažnju na činjenicu: da je moja komedija davana prvi put 1908, u aprilu, a Nušićevo Sumnjivo lice tek 1923, dakle, posle punih petnaest godina; da je sumnjiv i sam istorijat kojim je Nušić propratio prvu predstavu svoje komedije: kako to da on koji je stalno posle 29. maja bio uz vladajući režim, pa jedno vreme bio čak i urednik vladinog lista ’Samouprava’, nije uspeo da njegov komad izađe na pozornicu Narodnog pozorišta, a ja kao opozicionar i saradnik opozicionog lista ’Odjeka’ uspeo da u vreme baš kad su radikali bili na vlasti i uoči samih izbora narodnih poslanika, moja komedija, sva kao najgrublja satira ondašnje policije, bude prvi put u aprilu 1908. predstavljena?”, pita se autor dela Kapetan-Pantelijina posla

9.

Književni i pozorišni istoričar dr Dragoljub Vlatković (1924-1999), najuporniji istraživač književnog dela Branislava Đ. Nušića, našeg najveć eg komediografa dvadesetog veka, prvi je, posle Božidara Kneževića, ukazao na sličnost komedijâ Kapetan Pantelijina posla i Sumnjivo lice, te o tome ostavio tri napisa9. Vlatković svoja istraživanja o nastanku Nušićeve komedije svodi na sledeće: “Sumnjivo lice je višestruko zanimljiva i još uvek nedovoljno proučena komedija Branislava Nuši ća. Kao što znamo, ona je jedino pozoriš no delo našeg velikog komedi ografa koje je čekalo preko trideset godina na objavljivanje i izvođenje, mada mi ni danas ne znamo tačno kada je nastalo i kako je prvobitno izgledalo. Ono je, zatim, u tom dugom periodu zatočenja i čekanja doživelo veoma zanimljivu, pa i ’naknadnu’ svoju istoriju, koju nam – recimo to otvoreno – slavni komediograf nije istinito i verno ispričao!... I pored toga što je Sumnjivo lice postalo toliko popularno i cenjeno dramsko ostvarenje, o njemu se u nas raspravljalo i nije još definitivno raspravilo: da li je ono i koliko originalno delo?

A mi tom pitanju najčešće prilazimo s predubeđ enjem, razmatrajući ga jednostrano i uprošćeno, pozivajući se ne retko i na samog pisca koji je tvrdio da je ovu svoju komediju ’napisao pod neposrednim uticajem Gogolja’!” 10 . Na osnovu višegodišnjih istra živanja Vlatković nalazi da se pod naslovom Sreski načelnik, u kratkoj belešci o piscu iz 1892, krije prvi pomen komedije Sumnjivo lice, a pod sadašnjim naslovom prvi put se pominje 1900. u časopisu Zvezda Janka Veselinovića gde se kaže da će, pod Nušićevom upravom, biti prikazano u Narodnom pozorištu. “Posle se o njemu gubi svaki trag da se tek u vreme prve svetske kataklizme, u Nušićevom pismu Risti Odaviću iz 1917, spominje kao izgubljeno u Francuskoj, a ne ostavljeno na čuvanje jednom Albancu u Prištini. Prikazano je tek 1923. godine”, konstatuje Vlatković. Možemo se složiti sa svim Vlatković evim nalazima, sem poslednjeg podatka: Nušićevo Sumnjivo lice prvi put nije izvedeno 1923. već u sezoni 1918/ 1919. u Narodnom pozorištu u Skoplju, a tek posle četiri godine u Beogradu, ubrzo i štampano 1924. I ta verzija Nušićevog dramskog teksta jedina je koju znamo kao definitivnu. Sve moguć e njene ranije varijante ostaju samo u sferi nagađanja i domišljanja. O skopskom izvođenju Sumnjivog lica nemamo bližih podataka te se može pretpostaviti s dosta sigurnosti da je to varijanta koja će biti izvedena docnije u Beogradu, a u Skoplju je imala pretpremijeru odnosno proveru svojih scenskih vrednosti, što je Nušić u više navrata i kasnije činio s prvim izvođenjima svojih dela van prestonice. Komedija KapetanPantelijina posla ponuđena je u vreme kada je Nu šić bio član Književnoumetničkog odbora.

Dakle, morao se s njenim sadr žajem upoznati i dati saglasnost, ako ne i preporuku, za izvođenje. Vlatković iznosi hipotezu da je Nušić “još krajem 19. veka (jer se i sâm kretao u društvu književnika okupljenih oko ’Zvezde’ kome je pripadao i Popović) dao na čitanje ili čitao Sumnjivo lice pred Todorom Lj. Popovićem ili je, pak, on iskoristio Popovićev tekst koji je po službenoj dužnosti morao imati u rukama? Ili su, možda, nezavisno jedan od drugoga, ugledajući se na nekog trećeg, stvo rila dela koja među sobom imaju podosta sličnosti?”11. Prva Vlatkovićeva pretpostavka ne čini nam se verovatnom: Popović nije živeo u Beogradu već je službovao po unutrašnjosti kao sreski kapetan upravo kao i glavni junak njegove komedije, i tek povremeno, službeno i nakratko dolazio u prestonicu (o čemu sam svedoči u sećanjima na Milorada J. Mitrovića i Radoja Domanović a), a dobio je službu u Beogradu tek 1906. godine.

Treća pretpostavka da su oba pisca našla inspiraciju u nekom trećem delu ostaje do daljeg otvorenom hipotetičkom mogućnošću (osim ako se izuzme Gogoljev Revizor), bez obzira na iskaze Popovića o izvoru za svoje delo u tadašnjoj srbijanskoj stvarnosti. Ovog puta, štampajući integralno sačuvani dramski tekst Popovićeve komedije, valjalo bi drugoj Vlatkovi ćevoj dilemi posvetiti posebnu pa žnju i pažljivo je analizirati. Sam Vlatković nalazi da je u Popovićevoj komediji “na tapetu sreska vlast, odnosno birokratija – kapetan, pisari, praktikanti, žandarmi, doušnici i drugi. Tu su, naravno, progoni i hvatanje sumnjivih lica i antidržavnih elemenata, a i sav onaj službenoporodič ni ambijent, odnosno mešanje službenih i porodičnih odnosa. Tu su, zatim, dodvoravanje višoj vlasti i osionost prema nižim od sebe i grubost prema narodu. Tu su i one depeše pretpostavljenima i samom ministru o tobožnjim uspesima i lažnom herojstvu pri hvatanju sumnjivih lica. Tu je i onaj vešt strategijski plan osvajanja “Evrope“, samo što se kod Popovića dešava u prirodi. Tu je i ono famozno pismo za koje se najpre zahteva da čita, a posle poštopoto hoće da prekine dalje čitanje, ona gotovo animalna borba za napredovanje i klasu. I tako dalje”. I pored nabrajanja navedenih sli čnosti, a mogla bi se naći još poneka, Vlatković i dalje kategorično tvrdi da se Nušić “nije koristio rukopisom Todora Lj. Popovića, jer je svoju komediju nameravao da prikaže (a verovatno bi je i prikazao da je duže ostao na dužnosti upravnika beogradskog Narodnog pozorišta) onda kada kapetan Pantelija nije ni pomišljao da ganja kao sumnjiva lica putujuće glumce!”. Valjalo bi se zapitati – da li je, baš, tako? Jer ako je Nušić imao u rukama Popovićevu komediju 1907, a sâm Vlatković tvrdi da jeste, a ona tako i toliko nalik na njegovo Sumnjivo lice, zašto je nije odbio ili, možda, pisca optužio za plagijat? Ili, da problem obrnemo: nije li Nušić sačinio verziju komedije 1900. kojom nije bio zadovoljan, te je zato i nije stavio na scenu, a da je dramaturš ki ključ za Sumnjivo lice našao tek u početničkom tekstu Todora Lj. Popovića, brzo zaboravljenom, a svoje Sumnjivo lice kasnijim doradama i preradama, najzad, definitivno uoblič io tek posle Prvog svetskog rata prema dvema verzijama – sačuvanom rukopisu u Prištini i verziji po se ćanju napisanoj u Francuskoj. Na takvu pomisao i moguću pretpostavku o nastanku Sumnjivog lica navodi nas činjenica da je prvi čin Popovićeve komedije nukleus Nuši ćevog Sumnjivog lica, početna inspiracija, koju daljim dramaturški ve štim i neponovljivim načinom razvija, bogati funkcionalnim obrtima, neuporedivo veštije nego što to čini pozorišno neuki Popović.

Tom pretpostavkom ništa ne oduzimamo od vrhunskih komediografskih kvaliteta koje Nušićeva komedija poseduje. Ona će i dalje neprikosnoveno spadati u sâm vrh njegovog stvaralačkog komediografskog opusa. Poređenjem dvaju komedija može se samo još jasnije sagledati Nušićevo komediografsko majstorstvo kome do danas nema premca u našoj komediografiji. Objavljivanje integralnog Popovi ćevog teksta pruža se mogućnost prouč avaocima Nušićevog komediografskog opusa da se upuste u podrobnije analize nastanka jedne od njegovih najpoznatijih i najčešće izvođenih komedija, te da o sličnostima (i razlikama, naravno) donesu vlastiti sud. 10. U Popovićevoj komediji kao jedan od važnih elemenata zapleta i pokretač a dalje radnje je pojava putujuće pozoriš ne trupe, čime su ispunjeni drugi i treći čin. Ne ulazeći ovom prilikom u podrobnosti o funkcionalnosti piščeve ideje i dramaturške opravdanosti izvođenja glumaca na scenu kao dramskih junaka, želimo da istaknemo da taj motiv Popović nije slučajno uneo u svoju komediju. Glumac kao književni i dramski motiv već je bio ušao u vidokrug naših pisaca. Još krajem osamdesetih godina Milorad Popović Šapčanin stavlja na scenu svoju šalu u jednom činu, pod naslovom Glumac, koja se nije održala na repertoaru (možda pisana za prigodnu priliku), ali tek glumac je na srpskoj pozornici postao i dramski junak. Krajem 19. veka Radoje Domanović objavljuje svoje Pozorište u palanci, a, za njim, na samom početku dvadesetog veka Stevan Sremac objavljuje u prvom godištu Srpskog književnog glasnika novelu Putujuće društvo (dramatizovanu tek 1937!), a u isto vreme nastaje i putopis “U komisiji” Dragomira Brzaka. “I sva trojica su svoje novele o putujućim glumcima iznedrili iz presnog, bujičnog, feljtonskog materijala”, u kojima su dali “odu ška plemenitim druženjima sa glumcima”, piše Milosav Mirković12. Na sceni Narodnog pozorišta 1905. izvedene su jednočinke U garderobi i Posle predstave Ignotusa (Dušana Simića, 18791907) u okviru Sterijine večeri, a radnja komada se dešava u garderobi diletantskog pozorišta na savskoj carinarnici 1842. godine.

Naredne, 1906. Milutin Čekić objavljuje svoje tri jednočinke, od kojih se treća Noć iza kulisa događa “početkom sedamnaestog veka, u Dubrovniku, u nekoj pozorišnoj dvornici”. Docnije, ušlo je u modu (a time kao da je nastavljen običaj s kraja devet naestog veka) da se značajne pozori šne godišnjice obeležavaju prigodnim scenskim tekstovima (npr. Pre četrdeset godina, slika s prologom Velimira J. Rajića 1909; Naše pozoriš te, jedna uspomena, Svetozara Ćorović a, 1914; Pred pozorištem, slika u jednom činu Branislava Nušića 1923). Problem putujućih družina i status glumaca u društvenom i umetni čkom vidokrugu bio je zapažen početkom dvadesetog veka i valjalo ga je rešiti na dostojanstven način s obzirom na ulogu koju su takva pozori šta u Srbiji imala. O tome svedoči brošura Dimitrija St. Nišlića O glumačkom savezu (Kragujevac, 1902) u kojoj se autor zalaže za poboljšanje položaja preko trista članova putujuć ih družina. Milan Grol, u prikazu tog dela, pridružuje se tom apelu i smatra da je uloga “putujućih družina odista korisna”, a njihovi članovi “svakako dostojni interesovanja”, te da bi “vredelo ovu stvar ozbiljno uzeti i videti šta može da se učini”13. Prethodne godine, Branislav Đ. Nušić kao upravnik Narodnog pozoriš ta, predložio je 1. oktobra 1901. ministru prosvete i crkvenih poslova da se ukinu putujuća pozorišta u Srbiji, jer su “sastavljena iz najgorih elemenata, iz proletera koji su napustili sve časne puteve u životu i ženskinja kojima je pored parčeta hleba potreban i zaklon od vlasti”. Nušić smatra da takva društva “šire nemoral u narodu; postaju od vlasti zaklonjena pribežišta svega što je nečasno, ubijaju u narodu ugled pozorišta i pozorišne umetnosti”14. Nušićev predlog, naravno, nije prihvaćen, ali time nisu bili rešeni ni problemi putujućih pozorišta, o čemu će 1905. svoj sud izreći i Dragomir Janković, takođe upravnik Narodnog pozorišta, u raspravi na stranicama “Srpskog književnog glasnika”15 širim pledoajeom o ulozi putujućih pozorišta kod drugih evropskih naroda. Nišlić će u Nišu 1904, člancima na stranicama lista “Pozorište”, nastaviti borbu za staleška prava neobezbeđ enih putujućih glumaca. Petar Krstonošić, glumac u putujućim pozoriš tima (1887-1900), u knjizi Prosvetni nadničari, crte iz života ’letećih’ pozorišnih društava (Novi Sad, 1907), iznosi sećanja na svoje kolege i takođe se zalaže za pobolj šanje njihovog društvenog statusa. Dodajmo tome da je Uprava Narodnog pozorišta, po višem nalogu, u proleć e 1907. podnela ministru Prosvete Pravila o putujućim pozorištima u Kraljevini Srbiji, čime je trebalo konač no rešiti staleška, ali i egzistencijalna glumačka pitanja. U svojoj komediji Popović se prema glumcima (a osobito glumicama) – dramskim junacima odnosi blagonaklono, bez zajedljive i neodmerene kritičnosti kojom su praćene izvesne rasprave o putujućim glumcima u ta dašnjem društvenom miljeu. Popović je imao prilike da se bliže upozna s brojnim putujućim pozorištima po Srbiji, dolazeći u neposredan slu žbeni (ali i privatni) kontakt i re šavajući iskrsle, uglavnom neprijatne, uglavnom materijalne, glumačke probleme16. Iako nije bio prvi, Popoviću pripada zasluga što je na zapažen način među dramska lica uveo glumce u srpsku dramaturgiju, i to onaj njihov deo koji mu je, na izvestan način, bio poznat i blizak. 11. Zaboravljena komedija Todora Lj. Popovića ukazuje na potrebu da se nastave traganja za izvedenim, a neobjavljenim delima iz naše dramske ba štine.

Jer, po dosadašnjim manirima, ona dela koja ostanu u rukopisu, odlaze na margine interesovanja naših književnih i pozorišnih istoričara. Zahvaljujući istraživačkom otkri ću zaboravljenog komediografskog dela Todora Lj. Popovića, iz radionica Božidara Kovačevića i Dragoljuba Vlatkovića, novom svetlošću osvetljava se jedno, višestruko zanimljivo a nepoznato, delo našeg dramskog nasleđ a. A naše dramsko nasleđe nije ni malo, a ni beznačajno, kako nam se na prvi pogled može učiniti. Parafrazirajući poznatu Krležinu misao (iz eseja O našem dramskom repertoaru), mogli bismo reći da ni drugi narodi, ni bogatije književnosti, nemaju ništa veće ni raznovrsnije dramsko nasleđe no što je naše. Zato nemamo nijedan valjan razlog da ga potcenjujemo, već naprotiv, da mu se s dužnim pijetetom vraćamo, preispitujemo i pronalazimo njegove žive, pulsirajuće umetničke vrednosti. Možda i danas važeće i aktuelne poruke.



1 Podatak nije tačan: prvi broj lista “Zvono” izašao je 26. juna 1908!
2 M. : “KapetanPantelijina posla”, Samouprava, br. 92, 21. april 1908.
3 R: “KapetanPantelijina posla”, Delo, knj. 47, sv. 1, april 1908, str. 118.
4 S: “KapetanPantelijina posla”, Beogradske novine, br. 110, 21. april 1908.
5 Anonim: “Kapetan-Panatelijina posla”, Štampa, br. 112, 23. april 1908.
6 U.: Da dopunimo, Politika, br. 1532, 23. april 1908.
7 Milan Grol: “Kapetan Pantelijina posla”, komedija u tri čina, napisao B. Bvić, Srpski književni glasnik, knj. 20, br. 9, 1. maj 1908, str. 707-710.
8 Božidar Kovačević, isto, str. 528.
9 Dragoljub Vlatković: “Nušić je samosvojan”, Dnevnik, 1. jun 1988; “Nušićevo ’Sumnjivo lice’ prema ’Jazavcu’ K. Trifkovića i komediji ’Kapetan-Pantelijina posla’ T. Lj. Popovića”, Jubilej Koste Trifkovića (zbornik), Novi Sad, 1994; “Ima li Jerotije bliske rođake ili rođenu braću” (“Nušić naš Šekspir”), Smederevo, 1995.
10 O Nušićevom Sumnjivom licu videti: Josip Lešić: “’Sumnjivo lice’ Branislava Nušića”, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1982; Drag. Vlatković: Sumnjiva istorija ’Sumnjivog lica’, Književne novine, 2. jun 1961; Drag. Vlatković: “Treća komedija Branislava Nušića”, Knji ževnost, 1964, br. 1112; Drag. Vlatković: “Naknadna istorija ’Sumnjivog lica’”, Scena, 1979, br. 34.
11 Dr Drag. Vlatković: “Nušićevo ’Sumnjivo lice’ prema ’Jazavcu’ K. Trifkovića i komediji ’Kapetan-Pantelijina posla’ Todora Lj. Popovića”, Jubilej Koste Trifkovića, str.71,74 –75.
12 Milosav Mirković: Putujući glumci u delima S. Sremca, R. Domanovića i D. Brzaka, Putujuće pozorišne družine u Srba (zbornik), Beograd, 1993, str. 107
13 (M. Grol): Beleška, Srpski književni glasnik, 1902, knj. 6, br. 3, str. 874. 14 Arhiv Srbije, P. br. 11939, 1. oktobar 1901. 15 D. Janković: Naša putnička pozorišna društva, SKG, 1905, sv. 12.