U prvoj dekadi novog milenijuma pozorište se našlo na razmeđi. Svo đenje računa iz prošlog veka i poku šaji da se u novi uđe sa novim senzibilitetom i scenskim izrazom. Naša scena je u tom traganju na iskušenju da li da i dalje ide utabanim stazama i sa istim autorskim ličnostima ili da pokuša iznalaženje novih tendencija, kao i pružanje prilike novim imenima pisaca i reditelja. Početak sezone 2007/08. obeležen je povratkom veterana naše scene, Vide Ognjenović, koja je posle duže šutnje, zbog ambasadorovanja u kratkom roku izišla sa dve režije. Jedna je bila u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a druga u Narodnom, gde je nekada i direktorovala.

Oba poduhvata su takozvane ansambl predstave sa zahtevnom scenografijom, preciznim kostimima i velikim brojem glumaca na sceni. Beogradsku sezonu Vida Ognjenović je otvorila Don Krstom u JDPu, gde je autor teksta i režije. Ova premijera je inače otvorila 60tu sezonu prestižnog teatra, a došla je posle izvođenja na festivalu u Budvi pro šlog leta. Don Krsto zaokružuje Ognjenović kinu trilogiju, posle Kanjo ša Macedonovića i Jegorovog puta. Junak ove drame je istorijska ličnost iz baroknog perioda, a podaci iz njegovog života nisu bili poznati. Jezik kojim ličnosti govore je paštrovski, a priča je na granici komedije zami šljena kao preplitanje kamernih dijaloga i operskih masovki. Don Krsto je živeo u 17. veku, najpre u Budvi, a zatim u Veneciji. Bio je doktor crkvenog i građanskog prava, pesnik ljubavne poezije, operski libretist, sveštenik i učitelj. Ipak, njime vladaju više svetovni nego duhovni porivi, soneti koje piše su puni erotskog naboja ali i libreta za opere isto tako. Dramaturg predstave Božo Koprivica smatra da je osnovni ton drame melanholija koja obeležava početak i kraj radnje. Don Krstov kontradiktoran lik rađa niz sukoba između svetovnog i sakralnog, strasti i asketizma, potrebe za slobodom i čvrstim etičkim principima crkve.

Sigurnom rediteljskom rukom Vida Ognjenović stvara monumentalne scene koje zadivljuju unutarnjom ener gijom i likovnim rafinmanom. Zaslugu za raskošnu i vizuelno ekspresivnu scenografiju imao je Jurij Fabri, a bio je potpomognut efektnim kostimima iz vremena baroka koje je kreirala Ljiljana Dragović. Muzika Zorana Erića je u celosti pratila rediteljeve zamisli i naglašavala osnovnu emocijunostalgiju i melanholiju. Vida Ognjenović se u glumačkoj podeli oslonila na svoju probranu ekipu, a Igor Đorđević kao lakrdijaš Bruno i Vojin Ćetković kao naslovni lik ubedljivo i ambiciozno ispunjavaju glumačke zadatke. Prvakinja Jugoslovenskog dramskog pozorišta Đur đija Cvetić izuzetno efektno tumači dve sasvim različite uloge. U delu drame koji se odigrava u Budvi ona je senilna i kao neka voštana figura u ulozi teta Lucije, a u venecijanskom periodu teatralna i stilizovana glumica koja u operi igra Olimpiju. Posle dve nedelje od premijere Don Krsta na sceni Narodnog pozorišta dogodio se novi rediteljski poduhvat Vide Ognjenović. Ovom prilikom, Sofoklov Car Edip u novom prevodu Gage Rosić koja duže vremena živi i radi u Grčkoj. Dramaturg predstave bila je Molina UdovičkiFotez izuzetno koristan umetnički saradnik ovog pozorišta.

Car Edip smešten je u ovo vreme, događa se ovih dana. Po rečima Vide Ognjenović načinila je adaptaciju i pomak u odnosu na originalni tekst ali suštinu nije menjala. Cetralna tema je vlast i odnos pojedinca prema vlasti. Edip je vladar koji je za korak brži od onih koji ga okružuju i time izaziva zavist. Može se reći da je po ovoj verziji drame Edip reformator sa tragičnom sudbinom. Car Edip se kreće u moderno opremljenom kabinetu, a umesto antičkog hora pojavljuju se savetnici, novinari i radnici tajnih službi. Predstava na momente prelazi u triler, a kasnije dobija konture političkog teatra. Tragičnost ljudskog bića koje se bori da spreči posledice fatalnog proro čanstva je u tome da ono sve dublje tone u svoj fatum. Ovog puta saradnik Vide Ognjenović za scenski izgled bio je scenograf Geroslav Zarić kreirajući izuzetno funkcionalan i impresivan dekor sa stepenicama koje su vodile negde prema čovekovoj sudbini. Moderne kostime koje nose činovnici vlade, kao i ostali likovi vladinih institucija sačinila je Bojana Nikitović, a muziku je komponovao svaki put drugač iji, inspirativni Zoran Erić. Glumački ansambl je sigurno vođen i pomalo “demfovan” ali se ipak i ovde osetio velkiki talenat Igora Đor đevića.

Vredno je pomenuti i kreacije Predraga Ejdusa, Nebojše Kundačine, Miloša Đorđevića, kao i efektnu pojavu Aleksandre Nikolić kao Jokaste. Ova radikalna verzija antičke tragedije, približena današnjem gledaocu, naišla je na prilično interesovanje mlade publike. Retki izleti u klasiku na našim scenama opominju da treba češće da se igraju i Euripid i Šekspir i Kornej i Marlo. Jedan mladi talentovani reditelj probija klanovske barijere i kvalitetom svojih predstava skreće pažnju pozorišne kritike. Reč je o Stevanu Bodroži koji je režirao Okovanog Prometeja na Belefu, Krila od olova i Gorke suze Petre fon Kant u Beogradskom dramskom pozorištu, a Pogled na pozorišnu polusezonu 27 Ifigenijinu smrt u Aulidi u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radio je i u drugim teatrima: Malom pozorištu “Duško Radović”, ”Betonhali” i Bitef teatru. Veliki izazov predstavljao je za mladog umetnika projekat Opasne veze/ Kvartet po Šoderlo de Laklou i Hajneru Mileru te Kristoferu Hemptonu. Bodroža se ovom prilikom predstavio i kao adaptator poznatog i kontraverznog romana iz osamnaestog veka. Laklo je delo objavio 1782. godine i ono je istog časa postalo književna i dru štvena senzacija. U vreme prevlasti sentimentalnih romana i idealizovanja rusoovske osećajnosti i iskrenosti, Opasne veze su šokirale javnost prevelikom otvorenošću i realizmom. Žan Peltie je napisao: “Laklo, najpokvareniji čovek ovog veka”, a grof de Tiji, da će ovaj roman “živeti koliko i francuski jezik”. Da su Opasne veze verna slika društva, sa zadivljujućom psihološ kom dubinom, složio se i čuveni Ipolit Ten. Ova svojevrsna “anatomija ljubavi” postavljena je u prvom činu u klasič nom salonu osamnaestog veka, a u drugom u današnjem vremenu gde likovi tragaju za precima iz prvog čina.

U epilogu predstave, Bodroža smešta aktere u “salon iz 18. veka i atomsko pozorište” istovremeno, kako kaže dramaturg Slavko Milanović. Stevan Bodroža ne želi da se dopadne svojom režijom onima koji pozoriš te smatraju “dobrim izvođenjem napisanog komada” , već smatra da gledalac mora da utone i u najmračnije porive junaka drame. Ne obazirući se na to što bi bez drugog dela, koji je pripojio Opasnim vezama, a pogotovu bez epiloga, izvođenje doveo do takozvane hit predstave, Bodroža korača hrabro ka novom pozorišnom izrazu i teatru “koji misli”. U tome je imao pomoć svojih izabranih saradnika, najpre scenografa Borisa Maksimovića i kostimografa Marine Medenice. Ne manje uspešna saradnja bila je i sa kompozitorom Vladimirom Petrič evićem, jednim od najtalentovanijih autora svoje generacije, te izuzetnim stu čnjakom za scenski pokret Feridom Karajicom i dramaturgom Slavkom Milanović em. Glumački ansambl dao je sve od sebe da režija mladog Bodrože dobije na vizualizaciji i žestokom ritmu mizanscena. Pravi biser Opasnih veza je uloga doajena Ksenije Jovanović koja nepomič no leži i svojim monolozima dokazuje da je prva dama našeg pozorišta. Glumica čudesnog glasa, sjajne dikcije, odnegovanog govornog izraza i, kako jedan naš kritičar kaže, “suverenog majstorstva u oblikovanju rečeničke melodije i sigurnom akcentovanju”.

Naravno, ne treba zaboraviti ni iskusne tumače uloga markize de Mertej (Stela Ćetković) i vikonta de Valmona (Branko Vidaković) te gospođ e de Rozmond (Anđelka Milivojević). Slobodan Beštić i Aleksandar Đurica suvereno su vladali dramskim tekstom. Zapaženi su bili i Lidija Pletl kao gospođa de Turvel i naočiti vitez Denseni (Andreja Maričić). Uz izvesna skraćenja ova inscenacija Opasnih veza, veoma bliska savremenom gledaocu, mogla se staviti na repertoar Velike scene Narodnog pozoriš ta. Premijera i sve ostale predstave igrale su se na sceni “Raša Plaović” ovog pozorišta.