Obraćam ti se, ja, novopridošli Beograđanin tebi, rođenom Beograđaninu, u prostoru koji, osećam, nije ni moj ni tvoj, na zemlji koja je tvoje vlasništvo koliko i moje, u danu koji je tvoj koliko i moj, u času u kome smo i ti i ja bar na trenutak poravnati.

Mir koji se međutim razleže na ovom mestu, priznajem, samo je tvoj. Tu ti šinu spokojnu i opštu derznovenom besedom svojom narušiti u ovome času ipak moram, ali, obećavam, ne više od onoga što nužnost prigode iziskuje, i ne manje od onoga što se od mene iščekuje.

Razgovor u ovoj bašti, na ovoj grobljanskoj kame(r)noj sceni prijaće ti možda, ako razgovor na groblju mo že nekome da prija, ili će ti bar donekle blizak biti, makar da se ovaj prostor razlikuje od onoga na koji si svikao kada si kao mali, u Smederevu, prve predstave Pozorišne družine Mihaila Dimića u bašti kafane “Zeleni venac” gledao. Ili od onoga kada si, nešto kasnije, u bašti doma Jove Ilića. prvu verziju komedije Narodni poslanik čitao. Obraćam ti se, dakle ovde, na groblju, u bašti duša, kao jedan običan “krasnorečija slišatelj”, koji ti ne će reći ništa više od onoga što sam već nisi znao. Srbija je danas, mnogo više nego u tvoje doba, podeljena. I ujedinjena istovremeno. Razdeljena u onoj meri u kojoj se svi upinju da je podele u nekakve dve Srbije, tobož, od kojih im nijedna nije po volji, ali koje će, i jednu i drugu, rado trampiti za jeftine političke poene i skupe devizne račune.

Tako razdeljena, Srbija je i po nečemu jedinstvena, i pored svoje čudesne mnogolikosti, raznobojnog šarenila političkih groteski i farsi čnih zapleta, koje svakodnevno imamo prilike da posmatramo na savremenim medijskim daskama, kao jedinom prozoru u svet, u scenskoj realizaciji svekolikog primitivizma i opšteg praznoslovlja. Suštinski ujedinjena u neznanju i siromaštvu, u kojima je politički meštri i mešetari naše svakodnevice, ti dramski junaci ovog oskudnog vremena hotimično drže, jer samo tako mogu da se još uvek nesmetano šetaju kroz naše sudbine i naše živote. Srbija je danas jedna velika pozoriš na scena.

Možda bi i tebe iznenadio i zatekao taj živopisni niz medijskih junaka koji se po nedotupavnosti, korupciji, srebroljublju, sebeljublju i malograđanštini samo donekle mogu sameravati sa galerijom tvojih komičnih likova, pre svega onih iz Ožalošćene porodšce, Pokojnika i Vlasti. Ali koliko svi tvoji likovi, pa i oni koji su najizloženiji ruganju, satiri, kritici, najpodlo žniji komičkoj detronizaciji, deluju u odnosu na ove nove dramske junake našega doba kao idilični, nevini i naivni. Sva ta još uvek živa pozoriš na imena kojima si razobličavao poroke i mane onovremenog društva: korupciju, protekciju, primitivizam, glupost i agresivnost nedostatna su danas da obuhvate savremene crnohumorne zaplete na političkoj i dru štvenoj sceni naših života kojima smo na žalost, svi svedoci.

Apsurd vlasti koji si ti tako uspešno izobličavao i karikirao u svojim komedijama danas je belodano pretočen u vlast apsurda. I ti si, kao i Srbija, imao mnogo imena, Branislave Nušiću. Prvobitno i ozbiljno: Alkibijad(es) Nuša; kritičko i smelo: Gusarče, humoreskno i kozersko: Ben Akiba. Ali se ispod svih tih imena, iza svih tih maski, skrivao isti, dobri, saosećajni, šeretski i pomalo, ispod cvikera, zabrinuti pogled koji razume svekoliku čovekovu slabost, i muku, i potrebu da se ta muka i ta slabost ovaplote kroz smeh, i da se, podsmevajući se svojim i tuđim manama, čovek očisti gnoja i đubriva mržnje, zlobe i zavisti koje ga plave sa svih strana, i da postane ako ne pametnijim i boljim, a ono bar ljudskijim čovekom. Srbija je danas, međutim, pametna zemlja. Toliko pametna da je od preterane pameti potpuno sluđena. Op šta je pomama za pameću. Posebno u vreme izbora, a u Srbiji je svaka godina izborna godina i svaki je dan izborni dan, i svako je jutro kada svane novo izborno jutro, pa ga kao takvo i ptice svojim cvrkutom i najavljuju. svi se dakle politički lideri utrkuju da pronađu duhovitu političku parolu, da smisle delotvornu reč, da upute ozbiljnu poruku. Pamet nam je danas tolika i takva da čili sa svih tih oznojenih ćela i skupocenih odela, sa svih tih svetačkih aura naših savremenih društvenih zbiljotvoraca, i transponuje se u etar kao čista energija, koje smo toliko zasićeni, da od nje više ne možemo ljudski ni progovoriti, a kamoli disati. Srbija je danas ozbiljna zemlja. I kao da nikada nije bila nesklonija smehu. Različiti su valeri te suvoparne ozbiljnosti: dosadno ozbiljno, brutalno ozbiljno, intelektualno ozbiljno, namćorasto ozbiljno.

Sve je dakle smrtno ozbiljno. I dok se po šavovima para i država, i društvo, i porodica, i jedinka, dok sa ljudi čile, i to ponajlakše, osećanja časti i moralnih ubeđenja, svi su tvrdoglavo i integralno ozbiljni. Sve je na prodaju, osim smeha. I sve se kupuje, osim smeha. “Ljude je lakše poučiti nego zabaviti”, pisao je Kosta Trifković Zmaju. Ti si to najbolje znao. A opet si, celoga svoga života, nasmejavao, zasmejavao, ismejavao, podsmehivao, podbrckivao. A ipak si, u središtu svih tih ljudskih naravi, mana i devijacija, i pored sopstvenih ličnih posrnuća i porodičnih tragedija, celoga života stremio za smehom kao jedinim lekovitim sredstvom za sopstvenu i opštu migrenu nacije, žudeo za veselom katastrofom na kraju vodviljskog zapleta. Da ne ispadne da samo kukam i kukumavč im, mogu ti reći da i danas, i ovde, još uvek postoje ljudi, kakav si i ti bio, kojima je jedini cilj, ili smisao, da budu na polzu sebi i otečestvu svojemu i čije ime svojim delom i životom uznose. Veliki ljudi, kakav je bio Nikola Tesla, i o kojima je sam Tesla rekao ono što se bolje kazati ne može.

Završiću, dakle, svoje obraćanje tebi upravo Teslinim rečima, koje kao da su tebi i upućene. I neka to bude lekovita uteha za sve loše što sam ti pre toga o Srbiji i o Srbima kazati morao: “Veliki je onaj čovek koji svojim umnim darovima i sposobnostima natkriljuje ostale ljude, koji, kao što pčela prikuplja med, prikuplja znanje i otkriva nove istine, ali sve to kruniše ljubavlju prema čovečanstvu da mu pomogne da što pre izađe iz beda koje ga pritiskaju: strah, gladi, neznanja, bolesti. Nisu veliki oni koji ponižavaju čoveka, već oni koji ga uzdižu, koji obogaćuju njegovo nasledstvo i time pomažu njegovoj duhovnoj sreći.”


* Na Bogojavljenje, 19. 1. 2008. godine. Govor na grobu Branislava Nušića.