Dragi Aga, evo mene opet. Nekima se ne sviđa što sam se navrz’o na tvoju večnu kuću. Šta ćeš, omaklo se. I ti si pomalo kriv. Iako nisam baš jak u komediji, priznajem da pokušavam da učim od tebe kako se kroje komadi. Na žalost, između tebe, Aga, i nas, koji uzaludno pokušavamo da sledimo tvoj trag, postoji velika razlika. Problem nije ni u klaviru, ni u notama, već u pijanisti, u majstorskoj duši kojoj je bog dao da pogodi prave tonove, da svira onako veselo, impresivno, istinito, kako si ti svirao. Pokušavajući tu i tamo da te imitiram, ispričaću ti ponešto što nema veze ni sa pozorištem, ni sa dramom, ali što ima veze s nekim dana šnjim našim manijama. ( Eh, kako nam nedostaju oštre i duhovite opservacije Ben Akibe!). Po definiciji, manija je nešto “u glavu uvrćeno, misao, nastranost ili zanesenost nečim”. Evo ti tri aktuelne manije naroda srpskog.

MANIJA PRVA ILI ANGLOMANIJA

Koračam onomad kroz ovaj guravi narod, i teško mogu da razumem šta mu se to dešava. Kao da sam prespavao deo života i probudio se u nekoj drugoj zemlji. Iz dana u dan osećam se sve više kao stranac. Siguran sam, Aga, da ni ti ne bi prepoznao tvoje dana šnje Srbe.. Ti si išao na ratluk i kafu kod “Složne braće”, “Orača”, “Tri šešira”, a ja idem na espresso, cappuccino, šolju čaja Lord Gradž i cheese cake u klub Sinatra, u kafiće Buongiorno, Grinet i Crazy Max. Ti si naručivao “deset s lukom” sa roštilja na ćumur, a ja fast food iz grill bara i Macdonald’sa. Ti si kupovao “štifletne” u radnji Đorđevića i sina, a ja se obuvam u Shoe Staru i Leather Kingu. Ti si kupovao šifon da ti se sašije veš, a ja moram u undernjear shop da nabavim set of pants (da ne kažem prosto paket gaća). Tebi su šili odela krojači “Mančić i drug” na Dor ćolu, a ja šta ću – kud ću, prebiram po izboru konfekcije u firmama Zara, Springfield, Moda Italia, Marx & Spenser… Ti si snabdevao kuću na veresiju kod bakalina Janaćka na ćošku, a ja izdajem čekove sa sumnjivim pokrićem u supermarketu, shopping mallu i discountu ... Aga, budi cool, i budi in, tek imam da ti pričam o čudima i čudesima.

MANIJA DRUGA ILI TELEFOMANIJA

Cela planeta u ovom času telefonira. Mnogo je to komplikovanije, moj Aga, nego u onom tvojem “Aparatu za sekiraciju”. Mita ne zna zašto, ali ipak zove kuma Lazu, kum Laza zove pajtosa Žiku tek onako. Žika zove komšinicu Micu ovako i onako, Mica zove prijateljicu Canu u poverenju, Cana zove frizerku, frizerka opet moga kuma Lazu zbog onoga s onim, koji opet zove mene... Kolo brbljanja se zatvara. Jedno od ko zna koliko miliona krugova besmisla. More zna se i to: samo oko Nove godine razmenili Srbi oko 38 miliona SMS poruka! A u tim porukama nije samo ono “Srećna Nova godina”. Jok. Mnogo je onih koji prodaju sve i svašta. Baš kao u elektronskoj pošti putem Interneta. Ti si uočio da je u tvoje vreme počela rasprodaja časti i savesti. Današnji asortiman je mnogo veći, a čast i savest ti dođu kao sitna moneta za potkusurivanje. Sve je na prodaju, Aga, od uputstava za uspeh u životu, do sredstava za jačanje muškosti; od diploma i uglednih zvanja, do čudotvornih lekarskih usluga; od lepote i mladosti pratilja poslovne gospode, do rođenog dede i babe koji se prodaju zajedno sa porodičnom kućom... Samo novac, novac, novac, Aga... Kažu da je krajem prošle godine na svetu bilo u upotrebi preko šest milijardi mobilnih telefona, odnosno da bezmalo svaki dvonožac ima bar jedan, a poneki i nekoliko komada za paralelne veze. Elem, uhvatila telefomanija i staro i mlado. Najtelefonskiji su, besumnje, tinejdžeri, kojima više nema druge zanimacije osim onog “Gde si, Lale, ’oćeš da pikamo popodne?” Ovih dana u tramvaju, pekari, zubarskoj ordinaciji i na ulici, slušam sve i svašta. Napupelo devojče cvrkuće drugarici kako se ludo provela na žurki; sredovečni biznismen grmi nekome tamo da uplata mora “odma da legne”, jer on “zavrće i nos i jaja i poslovno poverenje”; stariji gospodin detaljno opisuje holesterol u svojoj krvnoj slici; mlada lepotica se tobože brani od nestašnog udvarača, a druga opet moli muža da je ne mlati zbog nekog nesporazuma... Lavina intima, privatnih doživljaja, ljudskih tajni, osećanja, a bogme i grubosti, psovki, pretnji, zapljuskuje nedužne slušaoce, koji ulaze u tuđe živote i postaju saučesnici tuđih nevolja, razoč aranja, radosti, ljubavi, ljubomore, intriga... U crkvi, na groblju, tu, nedavno, usred opela oglasi se iz nečijeg džepa slatka melodija Jingle bell, jingle bell. U pozorištu, na koncertu, književnoj ve čeri, na predavanjima u Kolarcu i Akademiji nauka, odzvanjaju razne muzikice, odjekuju trube američe konjice, njiska ždrebaca, kaubojski bendžo, Mocartove zanosne fraze... Žika zove Peru na škembiće, Peri je hitno potreban Laza zbog pretrpenog šoka na utakmici fudbalske reprezentacije... Deca dobila savršenu igračku, a odrasli napravu koja im ne da mira u svim prilikama i neprilikama. U op 20 Miodrag Ilić štoj telefomaniji imam i ja malu tragikomič nu ulogu. Neko ukucao u memoriju svog mobilnog moj kućni broj umesto broja preduzeća “Ribopromet”. Malo – malo, pa će jedan usplahireni promukli glas: “Ej, ja sam, Toza! Stigle jegulje!” ili “Gde si, majkoviću, usmrdeće se roba, topi se led u hladnjač i!”. Zalud moje objašnjenje da nisam “Ribopromet”.Toliko su mi se jegulje, šarani, somovi, amuri, škarpine i oslići popeli na perčin, da juče ne odoleh iskušenju da se osvetim. Zove taj Toza, pa će bez “dobardan” direktno na stvar: “Natovario sam smrznute Japance. Je l’ da ćeram u Bogovađu?”. “Teraj!” – odgovorih bez premišljanja. Tako sam otpremio dve tri tone “Japanaca” (valjda smrznute ribe iz Japana?), u malu varoš. Nadam se da će me se odsad i Toza i “Ribopromet” okanuti. Ali, Žika i dalje zivka Lazu, a Laza Đoku. Onda Mica traži Đoku, a dobije Lazu.

MANIJA TREĆA ILI BRENDOMANIJA

Brendomanija zahvatila, Aga, srpski narod uzduž i popreko. More, pi šu se studije i članci, održavaju sajmovi i naučni skupovi, diskutuje i analizira, sve sa namerom da se utvrdi šta je to srpski glavni brend i kako da nam državica kao celina postane brend, onako kako je to za 700 godina postala Švajcarska, sa nadaleko čuvenim rupama u siru, satovima, čokoladom i Viljemom Telom. Te naš brend su šljive, te rakija, te kajmak, te ćevapčići, te zdrava hrana u celini, te izvorska voda, te dugonoge lepotice, možda Ekstra Nena, leskova čke paprike i paradajz, maline i Emir Kusturica ... Ako dobro razmislimo, ako temeljno procenimo naše istinske šanse na svetskom tržištu, brzo ćemo odbaciti industrijske proizvode, Zastavine automobile i oružare, konfekciju, dizajn i proizvodnju nameštaja, bakarnu žicu, pa i zaostalu poljoprivredu. Tehnološki smo u davnoj pro šlosti, a za nove kapacitete nema para, ni naročite volje stranih investitora. Ni haški begunci nisu nekakav brend, jer inat nije samo naš izum, imaju ga i drugi u izobilju. Gde je onda izlaz? Zapitajmo se: šta je naš pravi brend, šta je ono po čemu smo izuzetni, visokokvalitetni i nedostižni, pa bogme i čuveni u internacionalnim razmerama? Odgovor je sasvim blizu. Obazrimo se oko sebe. Oslušnimo ljude. Osmotrimo naše geografskomentalitetske, balkanski originalne osobine, naše gradove, ulice, kafane, smisao za humor, ćefove i tuknautuk potrebe i navike. Aga, ti ćeš me podrž ati, a zaključak se neodoljivo nameć e: naš brend je ZEZANjE!

Evo kako to zamišljam. Ostrvlje na Dunavu i Savi, priobalje i druga pogodna mesta diljem naše lepe otadžbine, pretvoriti u zabavne parkove i stecišta rokera, tehnomuzikanata, hiphopista i njima sličnih. Zatvoriti kojekakve proizvodne i uslužne firme, a hiljadama postojećih kladionica, kockarnica, džekpotova, lokala sa elektronskim i drugim igricama, lutrija i drugih trangefrange vragolija, pridodati toliko hiljada novih koliko očekuju ljudi željni love bez motike. Otvoriti što više neobi čnih restorana, nalik na one u belom svetu gde šale radi vređaju goste, vezuju im bukagije na noge, otimaju tobož e tanjire s jelom, gde kelneri zabavljaju goste bezobraznim pesmicama, prolivaju vino na pod, guraju gostima ruke u džepove, a gosti pevaju u igri zvanoj karaoke... Zamislimo, Aga, Beograd ili Niš, pretvorene u velika zabavišta, u kojima hiljade naših nezaposlenih šaljivč ina, štosmahera, simpatičnih mangupa i šarmera prodaju svoju duhovitost! Na ruku nam ide i to što se uveliko stvara zezoliki ambijent. Veseli neki kumovi, ljubitelji književnosti, nadenuše šaljiva imena ulicama, pa se sad zovu Jovanče Micića, Kir Janjina., Prve brazde, Gorskog cara... Lepo, ali fale nam onda ulice Živke ministarke, Narodnog poslanika, Laže i paralaže, Pokondirene tikve, Zone Zamfirove. Poetskobotanič ke duše u kumovskoj družini, koja radi za naš brend, usrećiše nas maštovitim imenima ulica Žute dunje, Javorova, Stare ranke, Belog krina... Gde su, moliću, ulice Koprive, Suve drenovine, Mušmulina, Crnog luka, Babine bundeve, Narodnog spasioca pasulja? Kad je Zlata harmonikaš dobio ulicu, treba poraditi na tome da se umesto po preozbiljnim imenima istorijskih ličnosti, uvedu u spisak i ulice Braće Bajić, Silvane Armenulić, Lepog Caneta, Mice Trofrtaljke... Setimo se poruka na zidovima “kad ja tamo, a ono međutim” ili “bravar je bio bolji”. Autorima ove literature treba dati pravu šansu. Uključiti glumce, pevače, žonglere, imitatore, intrigante, gutače vatre, kockare, švalere, večite studente, narodne poslanike, političare, lažove svih fela, mitomane, sportiste, folirante, prevarante, muzikante, trgovce, falsifikatore, mistifikatore, PR menadžere, portparole, agente i posrednike... Setimo se da nam na razne “egzite”, “zlatne trube”, “slaninijade” i “riblje kotliće”, a da ne govorimo o dočecima novih godina, pristignu hiljade Janeza i drugih veseljaka iz Evrope i sveta. Znaju oni gde je obezbeđ eno najjevtinije i najbolje zezanje u našoj galaksiji. Ni malo slučajno mnogi stranci ostaju zauvek u Beogradu ili Novom Sadu, jer ne mogu više bez našeg nezamenjivog zezanja, koje je opojno kao droga, koje stvara zavisnike. Zezanja koje je duboko u našem nacionalnom biću. Koje izbija na površ inu u svim poduhvatima i sferama života, od parlamenta, banaka, prosvete, sudstva, do penzionog osiguranja, saobraćaja, izgradnje metroa, bra čnih odnosa, izdavaštva i kulture u celini... Mi umemo virtuozno da se zezamo. Da zezamo i sebe i druge. Aga, proglasimo dakle zajedno naš brend, jedino što uistinu nudimo ostatku sveta – ZEZANjE i samo ZEZANjE. Zezanje kao brend, zezanje za pamćenje, za sadašnjost i budućnost. Istorijsko zezanje.

* Izgovoreno nad grobom Branislava Nušića, o Bogojavljenju 2008.