Slovo o “Jeretiku” M. Ilića*

“Ako je Bog stvorio ovaj svet, sigurno da mu nije bilo stalo da ga lako shvatimo.” Albert Ajnštajn

U svoju najnoviju, najmudriju dramu Jeretik, dramski pisac, nije ušao kao “grlom u jagode”. Valjalo mu je da unakrst prelista i prouči hiljade stranica bibliopeje o neobičnonesebi čnom veleumniku Baruhu de Spinozi (1632–1677). Sinu jevrejskog trgovca iz Amsterdama, doseljenom iz Portugalije. Posle teškog i intenzivnog učenja u jevrejskim školama, Spinoza preuzima poslove vođenja očeve trgovačke kuće (1634–1656), zbog svog učenja izopšten je iz jevrejske zajednice u Amsterdamu (1656), sklonio se u Hag, gde je i umro.

Objavio je samo Načela Dekartove filozofije (na latinskom, 1663) i Teološko – političku raspravu na latinskom 1670. A posle njegove smrti objavljena su mu i dela; Etika, Rasprava o reformi razuma, njegova prepiska i, na flamanskom jeziku Kratka rasprava o Bogu, čoveku i blaženstvu (koja je zapravo bila skica za Etiku).

Neopterećen dramskim asamblažima, našim brutalno informativnim vremenom, pisac zavidne pozori šne kulture Miodrag Ilić je uronio u dramsko i dramatično biće mudrog i poetičnog jeretika, buntovnika, besednika i rasudnika koji nam je, danas i ovde, potreban koliko hleb i – vino. U deset ravnopravno dinamičnih scena, Ilićev Jeretik sa isto toliko dramskih persona, ali uslovno realistvujušć ih lica, oblikuje dramu nepotkupljivog intelektualca ali i čoveka svesti i savesti u dijalektičkim koordinatama. Po Spinozi, svaka stvar proističe od Boga istom nužnošću kojom iz same definicije trougla proističe da je zbir sva tri njegova ugla jednak dvama pravim uglovima. Na taj način svaka stvar postaje iz osnova pojmljiva, a beskonačnost prirode se ne nože istinski misliti kao beskonačnost proizvoda, već na jedini način na koji se beskonačnost može misliti, to jest kao ritam proizvođenja (ili proisticanja tela iz prirode, iz supstancije). Spinozina filozofija more geometrico (na način geometrije), ne uzima, dakle, svoj metod od Dekartove analitič ke geometrije, nego od Hobsove genetič ke geometrije.

Tako je ideja o Bogu adekvatna ideja, i najplodnija moguća ideja, pošto, misleći tu ideju vidimo kako u našoj predstavi iz nje nastaje beskonačnost koja otuda realno proističe. Na taj način, misao filozofa, ako je istinita, nema potrebu za drugom podrškom, osnovom ili dokazom van sebe. Činilac je u dramskom smislu, oti šao negde van domašaja. MI vidimo stanje duha u kome su delanje i veza propali, a realnost i identitet postali nevažni. Ovo bi u ranoj ekspresionistič koj drami bilo prikazano kroz dominantnu svet. Sada se prikazuje kao nešto objektivno, kroz ono što bi se moglo shvatiti kao opšta metafora. Tradicionalne scene prepoznavanja iz forme drame intrige igraju se ponovno, zbunjeno, ali nema ničega i nikoga što bi se moglo prepoznati; poslednji identitet je samo onaj koji je najpogodniji u zajedničkoj klopci.

Istorija i lična imena su podvala; ukoliko je privrženost eksplicitnija utoliko je konačno više razočarana. Ilićev Spinoza smatra da sloboda nije ništa drugo do samo saznanje racionalne nužnosti (svest o nužnosti). No i iznad tog saznanja, racionalnog, on postavlja jedno još više, saznanje treće vrste: to je intuitivno saznanje, kojim se nastavlja i usavr šava racionalno saznanje. To intuitivno saznanje je saznanje sebe samih, samosaznanje, saznanje same naše su štine koja, u svojoj pojedinačnosti, nužno proističe iz samog Boga. Tim saznanjem “mi osećamo i okušavamo da smo večni”; zahvaljujući toj intuiciji, dospevamo u stanje “amor Dei intellectualis” (intelektualne ljubavi prema Bogu) i do njegovog blaženstva. Prolog Jeretiku posvećen je umnoj i trezvenoj mudrosti, a epilog preranoj smrti Baruha de Spinoze.

SLIKA 10

Graja razjarene ulične svetine narasta nekoliko trenutaka, pre nego što svetlost obasja isti radni i životni prostor Baruha de Spinoze. Prošlo je nekoliko meseci. Pala je noć, o čemu svedoči upaljeni svećnjak. Baruh sedi. Ulazi Lodevik Majer, noseć i svitak hartije.

MEJER: Stiglo je pismo iz Hajdelberga... adresirano na veleučenog Benedikta de Spinozu. U njemu je poziv slavnog univerziteta kojim ti knez palatinski nudi katedru filozofije! ... Vidiš, osvojio si inelektualnu Evropu, uprkos svim napadima i anatemama... Obećavaju ti najpotpuniju slobodu filozofiranja.

BARUH: (Guši se od kašlja) ... Poznata mi je ta sloboda, koja kao ptica kadtad udari o bedem. Ljubav prema spokojstvu šapuće mi da i to odbijem. Stigle su me godine, Lodeviče... MEJER: Tek ti je četrdeset i peta!

BARUH: Hvala ti. (Ponovo ga spopadne napad, sada jači nego ranije; posrne i uhvati se obema rukama za sto)... Molim te, molim te, Lodeviče, daj mi... Mejer se koleba, okreće glavu na drugu stranu. Baruh se domogne jedne od stolica, drži se za naslon. Boreć i se za vazduh, krklja...

BARUH: (Preklinje, promuklim glasom) Molim te... Hoću lek od života. Potreban mi je lek od života... Mejer izvadi bočicu iz džepa i spusti je na stočić. Onda priđe Baruhu i snažno ga zagrli. Ostaju tako nekoliko trenutaka. Mejerova ramena se tresu. On se najzad izmakne i oborene glave bržebolje iziđe iz sobe. Baruh popije otrov i sedne...

BARUH: Tako... Dobro je... Smrt nije ništa, Lodeviče... Samo promena modusa materije... Hvala ti... Hvala... Veče nad Amsterdamom! Ili veliki dan za čovečanstvo – ili kako bi rekao pesnik: Nije život što i polje preći – Našeg mudrog dramskog autora Miodraga Ilića, pre nego što ga je ugledao u sveuzročnoj dramskoj formi, Spinoza je omađijao svojim optičarskim zanatom i uveličvajućim staklom za “Etiku” koja i dandanji omađijava filozofe, naučnike, zvezdonosce i naravno minstrele i pesnike! Čovek je ponajpre projekat koji sebe subjektivno živi umesto da bude mahovina, gljiva ili karfiol; ništa nije na inteligibilnom nebu, i čovek će ponajpre biti ono što će hteti da bude. Jer ono što obično razumemo pod htenjem, jeste svesna odluka koja za ve ćinu među nama sledi iza onoga što je on sam od sebe učinio. Ja mogu hteti da se pridružim nekoj partiji, da napi šem knjigu, da se oženim, sve je to samo manifestacija jednog izvornog izbora, spontanijeg nego što je ono što se naziva volja. Ali, ako doista egzistencija prethodi esenciji, čovek je odgovoran za ono što jeste.

* Miodrag Ilić ovogodišnji je nosilac nagrade UDPS za dramu “Jeretik”.