Miodrag Đukić:
Papagaj

(Republikanska unija
Udruženje dramskih pisaca Srbije Beograd, 2007)

Šefe, ako umetnost nema smisla, ako život nema smisla, onda je sve što ima smisla besmisleno. (strana 71 ) – kaže glavni lik drame Papagaj, umetnik, vajar Filomon. Smisao je osnovna tema unutrašnjeg dijaloga te podeljene ličnosti. Razmišljanje o smislu postojanja i umetnosti, malih i slabih, koji nisu dorasli tom uzvišenom činu, vodi u ludilo. Razmatranje fundamentalnih antropoloških i filozofskih pitanja, a da se koristi jedino logika zdravog razuma, neminovno vodi u ludilo. To postaje opšta pojava i ludilo je osnov društvenog poretka voštane menažerije. Na Likovnoj akademiji školuju se budući slikari, u Duševnoj akademiji školuju se ludaci. Umetnička dela nastaju u likovnim ateljeima i radionicama, u duševnim ateljeima i radionicama proizvode se ludaci.
Prateći tok dramske igre Papagaja Miodraga Đukića, traga se za odgovorima:
(–) Ko je kreator događaja: ludi umetnik, vajar, Filimon Hubač, ili upravnik Ustanove, prof. dr Matatije Melhisedek?
(–) Da li je umetnik poludeo i (u zanosu) stvorio upravnika i pacijente, koji su, u stvari, skulpture od voska, ili od krvi i mesa, što zavisi od toga da li su obasjane svetlošću, ili ih prekriva tama?
(–) Da li je ludi upravnik, mutant Sigmunda Frojda, od normalnog umetnika, vajara, stvorio ludaka koji je projektovao svoje ludilo na svet koji ga okružuje?
(–) Da li je Ustanova za teške mentalne invalide, duševna akademije, u stvari svaka ustanova ili institucija društva pomerenih vrednosti?
(–) Kako mali da postanu veliki?
(–) Gde je tu Srbija s kraja XX i početka XXI stoleća? Glavni likovi su bežeći od istine pobegli od pameti. Istina je toliko strašna da su bežeći od nje, svi upali u bolest... lečenje je neminovnost Duševna akademija 49 susreta sa realnošću (76) ...sila bolesti mora da ustupi mesto sili zdravlja (79) Šta je smisao onoga što se događa u Ustanovi, u ludnici? Suština celog poduhvata je odr žavanje postojećih društvenopolitič kih struktura na vlasti. (76) Ludaci mogu da rade šta hoće, sud ne može da ih osudi, ludilo osolobađa od ogovornosti i obaveza. Koliko je veliki umetnik mali? Dovoljno je da zamisli koliko je mali, kao čovek, u odnosu na planetu, a koliko je planeta nepostojeća u odnosu na Kosmos – i eto ludila. Naša veličina, zamišljena ili realna, neuporedivo je manja i od virusa. Čovek nije čak ni virus. Čemu onda umetnost, čemu ludilo? Zar smemo i da razmišljamo o tvorcu? Naša umetaost je nevidljiva kosmič ka sila. Da li je i nepostojeća? Likovi u Đukićevom Papagaju, kao i u dve prethodne drame, Svetionik i Mlin, razapeti su između binarnih opozicija: smrt - večnost, svetlost - tama, zlo-dobro, bog-đavo, kreacija-destrukcija, logika-ludilo, imaginacija realnost, majstor-šegrt...

Likovi, koji postoje u životu, u apstrakciji ili na sceni nemaju sposobnost da shvate sve ideje tvorca teksta i njegova kosmička razmišljanja. Oni nisu u stanju da se opredele za neko od učenja o svemiru i nekog od vrhovnih autoriteta i graditelja vasione: Hrista, Jehove, Vrhovnog Arhitekte. Sva učenja oni pogrešno shvataju, doživljavaju, primenjuju pa je i to uzrok njihove pomerene svesti. Đukićeva drama Papagaj, kao i prethodne, može se shvatiti i kao sukob temeljnih, anti čkih ideala i praznine modernog doba. U svakom liku je sukob ljudskog i životinjskog. Glavni lik Đukićeve komedije apsurda je Filimon Hubač, veliki umetnik, vajar, koji stvara figure od voska. (Ispostaviće se da je vosak ukraden iz crkve) On boravi i stvara u Ustanovi za teške mentalne invalide. Njegova ličnost je podeljena, raspoluć ena na umetnika Filimona i papagaja Hubača. U njemu su zavađeni ime i prezime. Filimon je kreativac, Hubač je destruktivac. Vajarevo ludilo je bar dvostruko. Hubač i Filimon su nadrealisti, njihovim postupcima upravlja podsvest. Hubač je demon, Đavo... (strana 26)

Njegove voštane figure preobražavaju se u ljude i životinje. U Filimonovoj ličnosti su sukobljeni: uzvišeno i elementarno. Unutrašnji dijalog Filimona i Hubač a, unutrašnji sukob, razara i ono malo preostale svesti. Oni su Faust i Mefisto. Filomon je potpisao ugovor sa Hubačom. Umetnik Filomon je svestan da je teško bolestan, da je u stvaralačkom grču, da je opterećen provincijskim kompleksima – u takvo stanje ga je dovelo njegovo drugo Ja, Hubač, papagaj... Filimon u svetu jedino vidi umetnost, nesposoban je da vidi bilo šta drugo, umetnost je njegova opsesija, uzrok i posledica ludila. (22) Filimonu je Bog poslao papagaja u glavu (28). Filomon bar takao misli. Genijalni vajar, genijalni umetnik, genijalni ludak, vaja ludake, činovnike, teške duhovne invalide. On kao vajar nema nameru da bude stva ralac, on je u svojoj pomerenoj svesti stvoritelj. (33) Ludilo je najviši nivo koji je Hubač dostigao u umetnosti. Njegove vo štane figure su apsolutni hiperrealizam. Činjenica da su njegove skulpture po potrebi žive ili mrtve, ljudi ili zveri, pokazuje da umetnik ne samo da menja svet već ga stvara. Samo lud čovek može da pomisli da je Stvoritelj. Filimon boluje od činovničke anomalije, šizofrenije. (61) Osim, možda genetske predodređenosti, uzrok pomeranja njegove svesti je materijalna i duhovna beda koja je ovladala društvom. Reprezent vladajućih slojeva u drami Papagaj je prof. dr Matatije Melhisedek. Sami vladajući slojevi su ludaci. Doktor Matatije je šizofreni čar, sam sebe pokušava da izleči, on je pacijent električne kokoške za le čenje šizofrenije, turbokokoške. Matatije eksperimentiše na pacijentima da bi stekao iskustvo i prona šao način za svoje izlečenje.

Njegovo ludili je san, sirova mašta. On je neotesana, nedovršena skulptura. Prof. dr Matatije priznaje da je lud (61) i svečano izjavljuje: lud sam i ja, pa šta? – on to kaže kao da je ludilo normalno stanje. S obzirom da je upravnik šizofreničar, čistačica Lula vodi glavnu reč u bolnici, upravlja i leči mentalne invalide. To je tako prirodno za komunizam i tranziciju. Matatije u svom stanju pameti ne zna da li je živ, da li je od voska, da li je Filomonova skulptura, koja pod svetlosnim snopom oživljava ili je stvorenje od krvi i mesa. On je prototip modernog, etabliranog naučnika. Kao što je Filomon umetnik, tako je Matatije naučnik. Ustanova je simbol lažnih nacionalnih institucija od opšteg značaja u koje su se smestili sterilni, impotentni manijaci. Kao da je šizofrenija bolest od opšteg interesa. Filimon i njegova žena Lula žive u velikoj bedi, oni su ljudi sa dna materijalne hijerarhije, do kraja poni ženi i uvređeni. On umetnik, genije i ludak, ona čistačica u Ustanovi u kojoj je on zatočen, zbog bede u kojoj žive morali su čak da prodaju i svoje potomstvo, svoju decu. Luli je zbog toga uskraćeno materinstvo i postaje ostrašć ena svinja. Seks je kompenzacija za materinstvo. Ili bar izgovor. Dok Filimon stvara voštane figure Lula vodi ljubav sa pacijentima po ćoškovima ludnice. Glavni korisnik njenog tela je doktor Matatije od koga očekuje da je unapredi za glavnu sestru Ustanove što bi trebalo bitno da popravi njihov materijalni položaj.

Matatije pred svaki polni odnos obe ćava Luli nameštenje, ali posle odnosa to zaboravlja, kao skoro svaki muškarac, ne potpisuje akt koji mu je na stolu i ona mora ponovo da se podaje. Filimon zna šta mu žena radi. Oni su toliko poniženi da nemaju snage za pobunu i promenu. Lula optu žuje Filimona da je on krivac za njeno prostituisanje, jer kao veliki umetnik i genije nije uspeo da joj nađe bolje plaćeni posao od čistačice.. Ključni događaj u Filimonovom životu je otvaranje izložbe voštanih figura. To će biti njegova promocija u genijalnog stvaraoca. Izložbu će, po protokolu, otvoriti prof. dr Matatije Melhisedek, a promociju genija će uveličati Vladika i sam “vrhovni autoritet” – Velika Guzica. Lokalana amaterska družina priprema za taj čin Mocartovu operu Čarobna frula, koja se izvodi u specijalnim prilikama. Međutim, Filimonovo drugo Ja, papagaj Hubač, svesrdno radi da osujeti promociju velikog umetnika. Prof. dr Matatije Melhisedek, šizofreničar i lažni psihijatar, pre izložbe hoće da opameti Filimona i stavlja ga u električnu koko šku koja elektrošokovima leči šizofreniju. Dolazi do neviđenog obra čuna električne sprave, poslednje re či tehnike i nacionalnog preporoda (81) i papagaja Hubača. Filimonovo drugo Ja demontira kokošku. U nju je ušao Filimon, a izašao Hubač. U nju je ušao stvaralac, a izašao je destruktivac i ubica.

Tako se u lažnoj ludnici leči ludilo, u stvari, stvaraju ludaci. Za destrukciju više nema prepreke, Hubač ubija Matatija, Filimona, portirovu ženu, kobilu Agniju... Kao posledica krvavog terora dolazi do pobune naroda, do građanskog rata. Svi hoće u ludnicu. Događaji će pokazati da nema razlike između te ških mentalnih invalida koji su u bolnici i onih koji su izvan njenih zidina. To je građanski rat ludaka kao na primer u bivšoj Jugoslaviji. Vođe pobune su biološka Lulina i Filimonova deca, policajci. Oni žele da osvete smrt svoje lažne majke, kobile Agnije, koja ih je odgajila kao vučica Romula i Rema, hapse svog biološkog oca papagaja Hubača. Papagaju stavljaju lisice na kandže i smeštaju ga u kavez. Tu je vrhunac apsurda: papagaj je jedini eksponat na izložbi koja bi trebalo da bude otvorena, a gosti su, u stvari, voštane figure. Policajci, vođe pobune ludaka, deca papagaja Hubača su Papageno i Papagena. Smatra se da samo velike operske kuće mogu da izvode Čarobnu frulu, a ovde to priprema amaterska dru žina. Zar to nije dovljno ludo. Dolazi do crnohumornog raspleta. Vladika nije došao na izložbu da uveliča promociju vajara Filimona, već da mu vrate vosak koji je pokraden iz crkve. Filimon je sav vosak pretvorio u skulpture i narod više nema za sveće. Kroz odžak u galeriju dolazi “vrhovni autoritet”, a on je lažni psihijatar i ludak prof. dr Matatije Melhisedek. On je ponovo živ. U kavezu je veliko jaje – jedini eksponat u galeriji. Kao da je čarobnjak iz Čarobne frule režirao rapslet. Umesto katarze, događa se da puca ljuska i iz kosmičkog jajeta izlazi Hubač, ponovo se rađa neukrotivo ludilo. Zatvoreno je otvoreno – to je otvaranje.

Ludak je mrtav, živeo ludak! Na kraju su svi živi, svi su od voska, i niko nije od voska, sve je to bila samo igra koja čeka svoga režisera, a to je Stvoritelj. Zluradi tumač mogao bi ovako etiketirati dramu Papagaj: naši savremeni umetnici su ludaci, počeli su da stvaraju pod sugestijom psihijatara, njihovo stvarlaštvo je rezultat terapije! Psihijatar nije zanimanje nego dijagnoza. Institucionalizovani umetnici su ludaci u ludnici, jer su institucije ludnice. Lako je biti veliki umetnik: dovoljno je samo da čo 52 Dragan Kolarević vek poludi. Srbija je Ustanova, Srbi su voštane figure. Teško je biti analitički precizan kada je u pitanju gusto prepleten tekst u kome svaka reč i rečenica pru ža više mogućnosti. Od početka do kraja drame prisutan je Đukićev crni, humor očajnika.

Analizirajući do detalja besmisao i ludilo, Đukić u stvari govori o onome čega eksplicitao u teksu nema, govori o logosu koji nas očekuje tek kada napustimo ovozemaljske prostore. Lečenje počinje istinom... ovde je sve tužna fikcija. (75) – kaže elektri čna kokoška umeniku Filimonu. Ovozemaljski svet je fikcija, onozemljski je realnost.