“Labudovo jezero” Miodraga Đukića Novu etapu u ruskom baletu otvorio je svojim delima kompozitor P. I. Čajkovski. Labudovo jezero je bajka koju je komponovao 1876. a baletski uobličili Lav Ivanov i Marijus Petipa; Labudovo jezero je komad iz pera dramskog pisca Miodraga Đukića, na čijim koricama se još suši štamparska boja – upravo je objavljen u 32. svesci edicije “Savremena srpska drama”. Kao svaka bajka, ljubav ima svoje uspone i padove, što se ogleda u baletu i u drami Miodraga Đukića.

Balet Labudovo jezero Čajkovskog je klasič no delo bez kojeg se ne da zamisliti ozbiljan repertoar takozvanog belog baleta. Drama Labudovo jezero Miodraga Đukića svojom ozbiljnošću nameće se kao delo bez kojeg se neće moći zamisliti reperetoar koji prevazilazi lokalne okvire. Kao što u baletskoj umetnosti postoje različite verzije ovog dela, tako se ova uzbudljiva dramska verzija nameće kao jedna posve nova mogućnost scenskog izraza. U baletu postoji preobražaj jednog lika u drugi – beli labud pretvara se u crnog – tako se ovde bajka iz baletske, preinačuje u dramsku viziju jednog plodnog savremenog pisca. Kada je balet Labudovo jezero prvi put prikazan u Moskvi, nije bilo nekog prevelikog uzbuđenja, tek kasnije je ovo delo postalo popularno do te mere da su gotovo sve numere izazivale salve aplauza što i zaslužuje pravi vatromet igara. Postoje pisci... dramski pisci, romansijeri, pripovedači, sve ujedno, pesnici, pa i spisateljice a u poslednje vreme naišao je cunami pisaca koji misle da vrede, a onda, kada mesec kao najveća sila koja je grunula s tom silnom vodom, kao što u određenom vremenskom roku pravi plimu i oseku, kada sve mine, onda se te knjige prodaju na ulici ili u podzemnim prolazima velegrada, po mizernim cenama.

Neke tvorevine su katastrofa za literaturu ako ne za one koji je sklepaju... Ipak, u svetu koji ima svoje plime i oseke, svoje mane i odlike, u zemlji koja ima svoje ponore, u literaturi koja se čita ili prezire, ipak postoji jedna nit, čvrsta, nepreseciva, koja govori o trajanju vrednosti. Neke su sadržane u ediciji “Savremena srpska drama” čiji su izdavači Udruženje dramskih pisaca Srbije i Pozorište “Moderna garaža”. Pisac Miodrag Đukić hrabro ulazi u šumu Striborovu, u svet čarobnjaka, vila i vilenjaka, kao što bi neustrašivo ušao – među borce karatea! Uranjajući u jedan bajkoviti svet, pisac gradi likove jednog nemirnog vremena punog kiča koji je razvalio ralje i spreman je sve da proguta, čija frustriranost navodi u vode pedarastije i dalje, sodomije... Njegovi likovi su svesni koliko se laž uvukla među zidove njihovih staništa da posež u i za pisanjem – novog Jevanđelja. Pisac je zašao u svet bajke u kome se lepa devojka, posle pogažene zakletve voljenog Princa pretvara u labuda; on ne luta, tako bi se on snašao i u drugim svetovima i, kao što se snalazi, uvek imajući pred sobom sopstveni svetionik. Iz sveta iluminacije i svemirske laboratorije, prikazanog u Đukićevoj komediji Svetionik, autor Kiseonika, tvorac Mlina, takođe pisac dramskih dela Striptiz kod Džakera, Potraživanja u motelu, Krčmareva smrt, zatim i Krtič njaka i Somnambula... ulazi, neoč ekivano u svet igre. Igračke i igra svetlosti odranije su utkani u piščeve svetlosne zavese.

Sam pojam igre, dakle, za njega nije nešto novo, ali je novost igra ljudskog tela kojeje savršen instrument isto kao i ljudski glas. Neobična atmosfera, puna erotskog naboja, nesputanog žiškama izolovanosti, prisutnog ljudskog skeleta ili lobanje, ozračuje početak drame Labudovo jezero Miodraga Đukića. U jednom, reklo bi se lagodnom razgovoru glavnih likova, Davida i Dunje, već na samom početku, ulazi se u kovitlac događaja, što se otkriva u Dunjinom olako shvaćenom kazivanju o dramati čnom susretu na groblju sa mrtvom prijateljicom Milkom koja se... “i mrtva raduje svakom lepom danu miholjskog leta...” Za razliku od mrtvih, živi jednu od svojih bitnih komponenti vide u seksu, ali u ovom štivu na jedan istanč an, muški, filosofski... način, jer svaki dan je lep i neodoljiv, ma kako odvratan bio, podseća autor kroz svoju junakinju pošto je “čovek čoveku, a pogotovo žena, đavo”. Atmosferu upotpunjuje opis junakinje koja svlači penjoar, ostaje u kombinezonu; njeno telo je čvrsto, izazovno... U Labudovom jezeru Miodraga Đukić a, nailazi se, kada pominje Odetu i Odiliju, i na pravu odu posvećenu baletskoj umetnosti. Svet baleta je čudan, kao i svet drame i umetnosti uop šte, za nekoga više za nekoga manje razumljiv. Razume se da je preterano, ako ne besmisleno, vršiti stalna poređ enja novog dramskog teksta sa istoimenim baletskim izvođenjem, ali to samo daje podstrek da se pored ostalog uoči da, kao što je baletska umetnost izraz i igra tela, tako je u slučaju delanja Miodraga Đukića, ovde reč o pravoj igri reči. Ona se ogleda i nalazi u delovima teksta od, recimo, imena mačka zvanog Svidrigajlo, preko likova od kojih je jedan Karlo a drugi Čarli, do onih igara rečima, odnosno slovima kojima se zaigrava pisac, a mogu se razumeti samo ako se čitaju od kraja ka početku (“Oče naš...”), koje tako zavrtene dobijaju ton nekog prastarog jezika.

Đukić se i u ovom svom najnovijem delu bavi krucijalnim pitanjima života i smrti i onoga šta je u stvari fikcija a šta stvarnost, šta je pozoriš te, a šta život, da li je, najzad, Labudovo jezero, zapravo Marinkova bara, da li je labud patka i da li to krekeću žabe ili odzvanja muzika Čajkovskog. Dramskom piscu Đukiću nisu strani izrazi i tehnika baletske igre, pozicije, podrške, vrteške, igre, skokovi... zakoni te umetnosti, kao što veoma dobro zna kako pulsira teatar iza scene, psihologiju binskih radnika, dekoratera do inspicijenta. Podstičući “dans makabr”, još jedan iskonski motiv, pisac unosi u ovaj svoj tekst motiv žrtve – spremnost Avrama da izvrši Božiju volju i zakolje svog sina Isaka. Sem tog rituala posvećuje se pažnja i zločinu u Dunjinom monologu dostojnom Šekspirove ledi Magbet koja nemoćno pere krvave ruke posle zločina. Isto kao što se Komšija udvara Dunji na način Šekspirovih ljubavnika, od Romea do Ričarda III.

Povodom Labudovog jezera najnovije drame Miodraga Đukića možda će se nametnuti pitanje da li je ona ujedno i njegovo najbolje delo? Pa ako se nije lako izjasniti, što je, naravno, stvar vremena i poimanja, onda je bar lasno reći da je ovo delo posvećeno umetnosti, igri, životu... U ogledalu uzburkanog jezera koje može da uzruja javnost.

Ovo novo “Labudovo ...” najavljuje novu etapu u dramskoj knjižnjvnosti.