(Povodom 230. godine rođenja) U nemirnoj pozorišnoj klimi, kada se naša melanholija čas vraća velikim dramskim pesnicima, a čas juri radoznalo za “bitefovskim” čarolijama, stiču se dve godišnjice, obe da senom i opomenom, bar za trenutak, vrate na savremenu scenu Joakima Vujić a, Dositeja našeg pozorišta ili našeg “pozorišnog Kolumba” – kako ga je nazvao Uroš Petrović... Poslednji veliki scenski susret sa prastarim, mađioničarski raskošnim i dekorativno starinskim Joakimom doživeli smo, ni manje ni više, u ultramodernom Ateljeu 212.

Pre više od trideset sezona poetični moderni čitač baštine Vladimir Petrić poslao je Vujićevo Naberežnoje pravo i Ljubovniju zavist čerez jedne cipele: prvo kao “dramatičeskoje pozorje” a drugo kao “veselu igru”. Poreklo, i sadržine žanra, didaskalija i modela nikada nije utvrđeno, pa je nad celokupnim plasmanom Vujićevog dramaturš kog dragularijuma ostala mala kletva. Ali mu se za života i kasnijih vekova ipak morala priznati veština adaptacije, zanata posrbljivanja, oblikovanja, teatralizacije u kojoj je bio svestrani stvaralac. Književne hronike i kritike mu nikada nisu bile naklonjene, naprotiv: ogovarali su ga i ismejavali kao nezahvalni trećerazredni glumci. Šta sve nije prikrpljeno njegovom nomadskom životopisu, njegovoj neobičnoj ličnosti: “lažac”, “hvalisavac”, “usijana glava”, “sakaluda”, “mlatipara”, “čankoliz”, “prljavi pamfletist”, “ruska uhoda”, “tvorac ludih spisanija”, “amišan književnik”.

Ipak, sav taj zlurado ispaljivani rečnik poslužio je savremenom dramskom autoru Dobrivoju Iliću da napiše političku farsu Joakim u kojoj je osobito Rade Marković u naslovnoj ulozi dočarao zagonetnu i raskošnu sudbinu našeg pozoriš nog praoca. Ove godine se zaokružuje dvesta trideset leta od rođenja, a 150 kako je neko od prijatelja, užasnut maskom koju Joakim dobi u času smrti, navukao engleski kačket preko celog lica glumč evog kako se ne bi groteska jednog života okamenila adekvatno, potpuno! Otac našeg pozorišta (a bez preterivanja bi on mogao biti i Molijer i Lope de Vega. I Rajnhard i Stani55 slavski njegov!) rodio se u zanatlijskoj porodici u Baji, ali je smelo napustio sapundžijski zanat da bi krenuo na đačku odiseju koja ga je dovela do pravih studija. Boem i čergar, sezonski učitelj i spisatelj za svoju dušu, sa znanjem nekoliko jezika, preteča Sterijin i savremenik Vukov, ovaj glumački radoznalac i fantast kao da je imao bratski nagon Marina Držića. Preko Trsta došao je najpre u Veneciju i Firencu, bukvalno idući za glumačkim trupama i kolima! Bogat avanturama, koje glumcima daju pravo da ideališu bivanja na sceni, Vujić je u punom smislu reči umeo biti i pisac i glumac, reditelj i scenograf, dramaturg i menadžer, kakvih će vrlo malo biti u istoriji našeg pozorišta. Kada se već zamorio i kada je, ne bez grimase “prevaziđenog” praktičara i teoretičara, shvatio da dolaze novi i mlađi (u Beogradu 1840. premijera Sterijine tragedije Dečanski), pionir se povlači moleći penziju od Sovjeta pošto je on “pervi bio koji je u Serbiji Teatar otvorio i put ka blagovoobraženiju pokazao, s tim dokazao šta prosvešteni narodi čine i kako sebe blagovoobražavaju...”

Nadahnut teatrom od detinjstva Vujić ga detinjski, romantičarski tretira iako se bori fizički snažno sa svim nedaćama putujućeg, neizvesnog pozorišta. Malo je godina proveo u rangu direktora knjaževskog “srpskog teatra” u Kragujevcu, ali je upravo tamo, četrdesetih godina prošlog stoleć a, prikazao, tumačio i kreirao: Fernanda i Jariku, Žertvu Avramovu, Kreštalicu, Begunca, Bednog stihotvorca, melodrame koje su morale delovati kao naivno predstavljanje Ridikulusa i tragedije ispunjene scenskom istinom i žarom “preživljavanja”. Vujić a niko nije ozbiljno računao, ni gledao: Vuk je bio naročito okrutan i sebičan u prestižu kulturnog pionira. Srećom, nečeg roditeljski srdačnog, neoplemenjenog, familijarno kikotavog bilo je u knezu Milošu, koji je redovno dolazio na tetarske priredbe Vujićeve. I ne samo da je dolazio, nego je i učestvovao svoji upadicama, dosetkama i replikama, naravno i sočnim psovkama! Ako već brojimo dvesta trideset petu godinu od rođenja, i onu drugu od smrti, možemo mirne duše da vremeplovu dodamo i 170. godišnjicu otkako je izvedena možda naša prva melodrama (sa svim slojevima komedije i lakrdije), Vujićevo naivno, poetično, uzbudljivo pozorje Naberežnoje pravo". Šest dana je, u Kragujevcu, trajalo jedno naše veliko pozorišno slavlje: sto dvadeset i pet godina prvog Kneževsko srbskog teatra, stvorenog Joakimom Vuićem – i postavšim Alma parens svih naših pozorišta... iz njega proishođaščih.

“U predragu našu Srbiju” je došao “na volovski koli” putujući (kao Lamartin) kroz okean neprohodnih šuma. U gradovima je – posle seljačke revolucije – još susretao Turke... “kako bi preko sokaka prolazio, tako bi turska deca za mnom terčala, jezik plazila i zube kezila a tako bi isto i matori Turci radili, što sam bio u nemačkim haljinama”. U samom Kragujevcu, tadašnjoj prestonici, zatekao je dom u kome je stanovao muselim, jednu skoro porušenu džamiju (bez munareta) i jedan turski han za putnike. – Ali je tu bilo i prvo praviteljstvo, prvi licej, prva narodna biblioteka, prva štamparija i tako dalje. Joakim Vujić je u Kragujevcu stvorio i naše prvo pozorište u prepravljenom krilu Tipografičerskog zdanija (pre toga konjičke kasarne), na levoj obali Lepenice (kojom su tada, kako piše Boa le Kont, plovili čamci). Bila je to, sproću donjeg mosta, zgrada tvrdo zidana, po evropski, lepša od svih drugih, siva, s velikim prozorima. (Docnije je pretvorena u magacin Akcionarskog mlina, koji je izgoreo: i, najzad, srušena da bi ustupila mesto jednom velelepnom bloku).

U Kragujevac je karisim došao star i iznemogao."Od gladi poginuti moram...". Dotle, pošto je upoznao pozorišta u Bratislavi, Trstu, Veneciji, Veroni, Milanu, Firenci, Rimu, Pešti – “...jerbo u teatri može se štogod dušepoleznije i dušespasitelnije čuti i naučiti neželi u makar kakvi drugi mesti”... Vuić je, kao srpski Tespis (kako ga je nazvao Šafarik) lutao od Temišvara i Vršca do Sent Andreje, Bečkereka, Segdina, Zemuna i Novog Sada... i “mala predstavlenija tvorio”. Ali je sanjao o stalnom profesionalnom pozorištu – “za naroda moga prosveščenije i radost...” I to je ostvario u Kragujevcu. Karisim naš je bio najizrazitiji pozorišni glumac. I čitav njegov život je prava (glumačka) melodrama. Ushić enik, egzaltirano zaljubljen u pozoriš te, on je tavorio u bedi i u strahu od gladi, ponosit (ma šta pisali profesori književnosti koji ga, uopšte, nisu umeli pravilno oceniti, videć i u njemu malog pisca – a ostajući slepi da je bio velik glumac kao tvorac našeg novog pozorišta i samouveren. na sve oko sebe gledajući kao na pozorište, on je glumio “pokornjejš u reverenciju” – pred knezom Milošem i ostalima. – Od 1798, on je priređivao pozorišne predstave. “Prvi od Serbalja”, on se, 12. avgusta 1812. “popeo na teatralnije pozorište” – i postao naš prvi profesionalni glumac – novog pozorišta... posle Prede, Pribinje, Mrvca, Radoja Vukosalića, iz našeg srednjovekovnog glumišta. On zna da izigrava gospodina u “nemačkim haljinama” ili u dolami sa samurovinom i zlatnim gajtanima – a opet ide (kao što je zapisao jedan savremenik) “u nekim belim ali prljavim čarapama i cokulama i s polumasnim kačketom na glavi”. Rođeni glumac, on kao pisac delo potčinjava pozoriš tu, tekst pretvarajući u instrument glume – i ne pridajući mu drugačiji značaj doli kao mogućnost da se glumački iskaže.

U tom odmaklom dobu, mi smo imali (ne računajuć i, razume se, Steriju) dva, tri dramska pisca literarno daleko i mnogo vrednije zanimljiva; pa, ipak Joakim Vujić je, u svojim preradama pokazao neuporedivo više osećanja za scenu, za zaplet, – za publiku; za bezazlenu emotivnost gledaoca koji prvi put dolazi u pozorište. Njemu su se istorič ari literature rugali što je “posrbljavao” komade. Međutim, na počecima pozorišnog života to isto su radili (ne govoreći o Plautu i Menandru – koji su kopirali Aristofana i Terencija) i poslenici mnogo razvijenihih kultura. Neki uglednici nauke se su trudili, kao što je već red i običaj u ovom podneblju, da ospore vrednost rada Joakima Vujića. To, uostalom, i nije tako čudno. Pošto u Srba pozorišna tradicija nije postojala, a time ni navike da se u pozorište ide (što znači da su čak i uglednici nauke teatarski zaostao svet), Vujića je retko ko umeo da vidi kao “čoveka od literature”. Tako dolazi do teškog nesporazuma. Ono što je pisao proglašeno je šarlatanstvom, a ono što je u teatru radio nestalo je u magli vremena. (Vujićev najveći greh je u tome što nije umeo teoretski da obrazloži svoje teatarske stavove, a kao što je poznato, takođe, što važi i dan–danas u svim zaostalim sredinama u pozorištu, mnogo značajnije je teoretski nešto obrazložiti nego praktično prikazati). Šezdesetih godina ovog veka, setio se Vladimir Petrić Joakima Vujića, pokušavši da rekonstruiš e njegov teatar u Ateljeu 212.

Bio je to lep doživljaj, pa je čak štampana i knjižica sa komadima koji su tom prilikom rekonstruisani. Onda je još jedan njegov komad štampan u izdanju Muzeja pozorišne umetnosti Srbije i – tu se završava “kopanje” po Vujićevoj ostavštini koja je spakovana, nadamo se uredno, u nekom sanduku ili fioci SANU. Čeka bolje vreme, valjda i nekog zaluđenika koji će se pozabaviti time i imati dovoljno autoriteta da ubedi nekog izdavača da to još jednom štampa. Najnovija knjiga Božidara Kovačeka Talija i Klio, već u naslovu, pozivajuć i se na muze komedije i istorije, najavljuje područje kojim će se baviti. Knjiga je sastavljena od dvadesetak radova čije su teme različite, ali čija je funkcija uvek jasno iskazana. Reč je o spisateljskoj nameri da razmotri i znane i sasvim nepoznate podatke iz istorije pozorišta i da ukloni izvesne nedoumice koje su se do sada pojavljivale kod raznih tumač a naše pozorišne prošlosti. Zbog toga Kovaček precizno utvrđuje faktografiju oslanjajući se na neposredne i posredne izvore, znalački sintetizujuć i indicije i podatke i ukazuje na bitne karakteristike koje menjaju naš odnos prema teatarskoj istoriji.

Primera radi, Kovaček ispitujući odnos Joakima Vujića i Sterije, dokazuje da su pogrešna i neutemeljena mišljenja o Vujićevom neprijateljstvu prema Steriji. Kovaček, međutim, dokazuje da je Vujić bio pretplatnik na izdanja Sterijinih knjiga, te da je s velikom revnošću postavio Svetislava i Milevu i Tvrdicu, da je čak prvo izvođenje Tvrdice bilo pod rediteljskim vođstvom Joakima Vujića. Vujić je, takođe, režirao i Sterijinog Miloša Obilića. Dakle, u Vujićevom teatarskom radu značajno mesto zauzimaju Sterijini komadi, a posebnu težinu Vujićevom opredeljenju ka mladom autoru Steriji daje podatak da je Joakim već bio u godinama da mu je predstojao skori završetak rediteljskoglumačkog posla. S druge strane, Kovaček utvrđuje da je Sterija uvažavao Vujićevo knjižnjevno delo, premda za nj nije imao veće sklonosti, a da je još više poštovanja imao za sveukupni Vujićev rad, za njegovu revnost i požrtvovanost, pa je napisao i stihove povodom Vujićeve smrti. Pišući “veliku igru” Šnajderski kalfa Joakim je samo označavao povod za scensku igru ili pozorišnu predstavu i takvim spisateljskim postupkom nadahnuto, a i vizionarski, nazirao je pozorišnu umetnost – oslobođ enu od ropske potčinjenosti i pasivnog služenja književnosti. Da povremeno dolazi do ovog iskustva, naročito mu je pomogao njegov instinkt za komiku i smisao za improvizaciju pri ostvarivanju komike – koje su mu scenski koristile, ali su nanosile i štetu njegovom ugledu “literatora” kod isuviše strogih gledalaca. I tako je Joakim, baveći se strasno teatrom, morao zbog te svoje strasti i da pati, a često i da strada, objašnjavajući svojom bigrafijom i mnoge druge pozorišne strasnike koji će se pojavljivati posle njega, a svojom “veselom s pesmama igrom” Šnajderski kalfa i spasiteljskim instiktom naznač io neke komediografske konstante koje važe sve do danas, kao što važe i mnoga značenja ove “vesele igre” čiju smo mrežu trajnih značenja pokušali da dignemo iz dubina tradicionalnog omalovažavnja i potcenjivanja. Tom funkcijom jezika koristio se u komediografskom postupku i Joakim izazivajući iz izgovorenih reči u dijalogu pogrešno shvaćena značenja i stvarajući komičke apsurdnosti između lica; na primer, između onoga koje se služi nekim stranim ili “učenim” jezikom i lica koje govori prostim narodnim jezikom.

Tako se između lica u dijalogu kao akciji – jer svaki dijalog je i akcija – ostvaruje ne samo komika jezika ili tkz. verbalna komika, nego i verbalne komičke situacije kao reaktor komike i smeha. I “vesela igra” Šnajderski kalfa dokazuje da je Joakim znao kako komedija svoje najveće dejstvo ostvaruje pomoću situacija koje su rečite, a najbrojnije duhovitosti dostiže pomoću reči koje su asocijativne i akcione. Ovo iskazuje da se dijalozi između lica čitaju i situaciono, i da se otkriju i potencijalne, a neoznačene radnje koje će biti scenski rečite, i to izvlač enje nadtekstutalnog iz teksta i apsurdnosti iz prividne logike – predstavlja sposobnost ove Joakimove “vesele igre” koju ni umni kritičar Pavle Popović, formalno logičkim ili klasicističkim pristupom nije uspeo svestrano ili slojevito da pročita, jer je logika komike viša i stvaralački razvijenija od formalne logike. Osim toga, treba uzeti u obzir i da je i smeh – izražajni jezik komedije, a Gogolj je isticao da je smeh u njegovom Revizoru – “čestito, plemenito lice” (podvukao M. M.). Veliki princip igre, preuzet od cirkusa i živopisnog maskiranog pripovedač a pozajmljen od karađoza (evropska i turska tradicija u Vujićevom teatru, pored tekstova nemačkih i mađarskih) gonio je nemirnog Joakima na sve novija, smelija, poetičnija “predstavljenija”. Dugo se u našoj književnoj istoriji zadržala kategorična ocena Pavla Popovića po kojoj je Vujić bio: i rđav kompilator i loš prevodilac. Ali nekoliko modernih montaža Vujićevih igrokaza, a osobito obnova duha i poezije Vujićeve građansko – harlekinske teatrologije u Nabrežnom pravu i Ljubavnoj zavisti sa Vladom Petrićem i Ljubinkom Bobić – dokazuju da je begunac iz Baje i “Carissim” na Miloševom dvoru bio, pre svega, pozorišni čovek, reditelj i majstor scenskog prikaza a mnogo manje ambiciozni dramski spisatelj. Dug.

Dok sam gledao Joakima, “pozoriš no predstavljanje u dva dejstvija”, Dobrivoja Ilića (Beogradsko dramsko pozorište), ta reč neprestano mi se vrtela po glavi. Joakimu Vujiću, svom velikom animatoru i tvorcu, srpsko pozorište nije se moglo lepše odužiti: njegove neoriginalne drame pale su (s pravom) u zaborav, njegovi pozorišni pokušaji ostali su zabelež eni u knjigama koje malo ko čita; ali sada ga vidimo kako izlazi na pozornicu, sa svim svojim zanosima i svim svojim oduševljenjima, kao dramski junak. Od njegove nevesele, pomalo tragič ne, pomalo komične sudbine, Dobrivoje Ilić načinio je jednu, u najboljem smislu reči, dokumentarnu dramu. Vidimo ga kako dolazi u Kragujevac, prestonicu Miloševe Srbije, pun zanosa i nada da će podići jedan od “altara muzam”, i vidimo kako njegove nade ostaju neostvarene i kako se njegov zanos polako gasi... Jadni Joakim. Imao je više žara nego dara, a Miloševa Srbija nije bila baš najpogodnija sredina u kojoj bi se taj njegov žar mogao raspiriti. Zato Ilićeva drama nije samo istorijska drama u kojoj s radošću prepoznajemo ono o čemu smo samo čitali i u kojoj na pozornici vidimo kao žive ljude spomenike naše istorije, ona je i velika pouka o sudbini kulturnog pregaoca i intelektualca u Srbiji. Jer, ko se od nas nije, bar jednom u životu osetio kao Joakim kome glumci i gledaoci beže iz pozorišta da bi videli slona, “afričesku životinju koja se u Indiji nahodi”, od koga neprekidno traže više pesama i više veslja, pa čak i u trogatelnim predstavlenijima? Iz naoko apsolutno dokumentarne potke Ilićeve drame vrcaju još uvek goruća pitanja naše kulture i nekulture, podsemevanja kulturi i bahatog odbacivanja kulture.

Ma šta mislili o njemu Joakim Vujić je naš kulturni heroj, naš “čovek za sva vremena”. I to je ono što je provejavalo virtuozno ostvarenom ulogom Radeta Marković a. On nije igrao samo zanesenog, naivnog i ne mnogo darovitog Joakima ot Vuiča, već i (iako ne volim mnogo tu reč) arhetip srpskog kulturnog poslenika što ne pripada samo jednom, već svim vremenima. Njegova uloga, u kojoj je bilo pažljivo odmereno šta je Joakimovoj ličnosti tragično a šta komično, dostigla je vrhunac u sceni kada Vujić na pozornici igra zaljubljenog bidermajerskog junošu pred svojim učenicima–glumcima, i govori monolog iz Šnajderskog kalfe pred knezom Milošem i njegovom svitom. I priznaje pozorišni kritičar, otvrdnuo za sve: do suza ga je dirnuo taj Markovićev “karisim” čije je pozorište bez sumnje bilo nevešta slika pravog pozorišta, ali čiji divni, patetični i tragični usklik “Teatar! Teatar činiti!” što se kao leitmotiv provlači Ilićevom dramom, odjekuje čas svetlijim, čas mračnijim razdobljima naše kulturne istorije. Na rastojanju od dvesta godina, taj ne baš omiljeni “kraljević i prosjak” naše teatarske mladosti, taj peštanski kaboten i serbski čergarski Gospodin od Vujić, taj predroman, tičarski spisatelj, i beogradski umišljeni starac, savremenik dičnog Dositeja i oštrog Vuka Karadžića, “sam protiv sviju” u kulturi mlađanog buržoaskog areala, koji je ipak, skoro genijalno menjao aspekte komičnoga, lakrdijaš kog, vragolesknog, ne samo sa gledišta vremena (i nevremena), već u zadatoj epohi, i sa gledišta različite pučke publike, – i sam je odigrao magičnu teatarsku ulogu epohe koja je rađala novu i dalekosežnu Serbiju.

Nejednako i nenavidno, čas stručno, a čas amaterski arogantno vrednovan u našoj periodici, ili udžbenicima, ili pozorišnim repertoarima, Joakim Vu60 Milosav Buca Mirković jić ipak doživljava konačnu rehabilitaciju u grandioznoj knjizi Petra Volka Pisci nacionalne drame (Muzej pozorišne umetnosti, Beograd, 1995.) Moguće je sporiti se o vrednostima pojedinih Vujićevih adaptacija ili prevoda, ali kada se oni posmatraju nezavisno od originala, pružaju moguć nosti da se rekonstruišu i same predstave. To su prosto skice koje je Vujić razgrađivao ili dograđivao, dajuć i im smisao, tek, na samoj pozornici. Tekstovi koji su nam dostupni, bez obzira bili štampani ili u rukopisu, otkrivaju pisca a još više reditelja! Prava je šteta što ne postoje rekonstrukcije čak i njegovih najzanimljivijih radnih priredbi. To je jedan od razloga zašto mu se osporavaju mnoge zasluge kao inicijatora stvaranja srpskog teatra. O svakom liku je imao svoje mišljenje, umeo je da veoma vešto oblikuje karaktere, da se služi u pojačavanju zapleta, psihološ kim karakteristikama, a pogotovo onim ustaljenim vrlinama i manama ljudi određenog doba i socijalnog položaja, sa melodramatikom i komedijom do te mere da njegovo pozorišno znanje nije za podcenjivanje. Osluš kivao je raspoloženja i poznavao ukus ljudi svoga vremena, koristio iskustva drugih pozorišnih ljudi, prihvatao uticaje i koristio za artikulaciju vlastitog izraza. Inspirišući se delom Saloma Šlepera Nagrada i kazna, on je ne samo menjao imena, već svaki lik od Marice, Sande, Slavimira, Nemira do Vasice adaptirao prema lokalnim shvatanjima karaktera.

Te intervencije u tekstu dozvoljavale su mu da preuređuje čitave scene određujući unutarnju dinamiku komedija i da naposletku nađe one oznake ambijenta i mentaliteta koje će najbolje odgovarati ambijentu i ljudima kojima je to namenio. Slično je i u komadu Nabrežnoje pravo koji je uradio prema originalu Augusta Kocebua. Vujić veoma vešto barata dramskim sukobima dobra i zla i stoga podeš ava portret Marića, Štuke, Belke i drugih likova koji se ovde pojavljuju. Slično je bilo i sa Kreštalicom koja je takođe priređena prema poznatom i popularnom Kocebuovom komadu Papagaj. U Fernandu i Jariki jednog drugog pisca, Karla Franca Ekartshauzena, Vujić je našao bliskost sa piščevim shvatanjima izvesnih načela koja su dominirala dramaturgijom kasnih godina osamnestog veka, To su nove humanističke ideje, ali i osećaj sentimentalizma, melodramatike i moralnih predubeđenja koje pažljivo raspoređuje Vujić u situacijama u domaćoj atmosferi. Posebno se ovo odnosi na lik Jarike, ali i drugih ličnosti koje ispunjavaju dramu. Poređenja otkrivaju kako Joakim Vujić sažima scene, raspoređuje ih po činovima i prilagođava svom osećanju za samo zbivanje. Ljubavnaja zavist čerez jedne cipele otkrila je Vujićevu sposobnost da se inspiriše tuđim delima kao sopstvenim doživljajem istovetnih situacija. Ne beži od šablona, mada dodaje lokalne boje kao u liku baba Stane. Njemu je veoma stalo do humora koji on stvara i deluje razgaljujuć e na gledaoce, zbog čega se služi mnogobrojnim psihološkim opservacijama, spontanim govorom i svakodnevnim rečima koje se prepoznaju u njihovom ekskluzivnom delovanju.

Do koje mere, do kojeg reljefa, naš praotac Joakim ume, ili je umeo da tumači duševnu sustvarnost, duhovno biće koje ga okružuje, pokazuju portreti koji ga slikaju, koji ga portretiš u u crvenoj gami ili na litografijama u dvema knjigama Putešestvije po Srbiji. O svim tim oblicima Vujićeva bića ovih nekolikih portreta pružaju nam, ako ne punu svetlost, ono bar mogućnost mudrijeg i melanholič nijeg shvatanja vremena i bremena koje je tako herojski, podvižnički, nosio ovaj nama jedinstveni i Kraljević i Prosjak. Iznad svega, mi nasluć ujemo stremljenje čitavog ovog života, koji, iako još od mladosti ukorenjen potvrđenjima od kojih se neće udaljiti, ipak neće prestati da se preobukuje, prerušava, preobražava kao špilman, lažac, glumac ili marionet. Ta stremljenja u svim mogućim karnevalskim igrama i plesovima Joakima Vujića čini još bogatijim i enigmatič nijim. Iz svih nevolja i kriza, posrtaja i nedođije, naš je praroditelj izlazio sa neverovatnom kondicijom, – pa samo od Vukovog nemilosrdnog aperkata morao bi posrnuti kao leska na obali divljeg potoka. Ali, gle kako se Joakim sa venecijanskim kačketom migolji iz mišije rupe, i kao ober–Tartif na Miloševom dvoru igra pipirevku i kraljevsko kolo. U tim trenucima ponovnih bitaka, obnovljenih igara Joakim je imao sreće isto toliko bezbožne i nedostižne, kao svi gromadni, osebujni glumci devetnaestog stoleća, od kojih ponajbolji behu rođeni u zaranak Vujićeva, teretnog i trepetnog života. Jer, ponovimo to sa gordošću i priznanjm, ovaj velikan naše kulture, naše renesanse iz koje su ga izbacivali kao starkelju i kabotena, rođen je u Baji, Mađarska, 20. X 1772, sklopio oči u Beogradu 20. X 1847. Iste te godine, burne, revolucionarne, Njegoš objavljuje Gorski vijenac, a rađa se Svetozar Marković, Joakimu potomstvo ne ostavlja ni velike tragove, ni spomenike, ni jubileje, ni hodočašća.

Ipak Narodno pozorište u Kragujevcu dopisuje njegovo ime, a pre desetak godina i njegovo odličje našim najboljim pozorišnim prvacima i protagonistima. A Joakim nije znao samo za Kocebua: u njegovim knjigama ima i drugih, po nas važnijih stvari koje ne smemo zaboraviti ni olako odbaciti. Mnogi njegovi spisi protkani su nekim milim, toplim humorom i komedijaški šegljivim podmigivanjem kada istovremeno opterećeni i vulgarnom duhovnom bedom i moralnim čemerom, gušeći se u plićaku trivijalnosti: odmah ćete ga prepoznati – po tome, ne liči ni na koga. On je pre društveni i psihološki tip jedne epohe i sredine nego jasno izdvojena fizionomija pravoga pisca: pisac je slab, ali tip je izrazit, čist i iz daljine uočljiv. O njemu treba govoriti onako kako o ljudima i idejama misli istorič ar naravi i kako ih vidi slikar prošlosti, i mora ga sagledati, bednog, u uzavrelom kotlu i grotlu onih davnih dana, kao ostvarioca naših tadaš njih skromnih potreba, na stidno niskom stupnju naših tadašnjih znanja, a ne onako kako bi o njegovim jadnim knjigama mogli suditi književni kritičari i estete, neoslobođeni obmanjujuć ih opterećenja naknadne učenosti, nego ih oholo još nagomilavajući.

Fizionomija Joakimova biće tada i razumljivija i lepša, ali, što je od toga važnije i istinitija – “najtač nije i najpravednije” zapisao je Mladen Leskovac o 200–oj godišnjici rođenja Joakima Vujića “serbskog literatora”.